Jednom prilikom, zaboravila sam da uz ćasicu za šećer, koju sam mu servirala pored čaja, donesem kašičicu. Odmah sam to primetila i izvinila se. „Nema izvinjenja Milka, čovek mora biti sabran! Vi ste ovde da brinete o meni i baki - pa to molim vas i radite!“ Bio je strog ali pravedan. Često mi je govorio: „Milka, Vi morate voditi računa o svemu, budite sabrani!“
U izdanju novosadske Akademske knjige nedavno je izašla knjiga “Ko je bio Ivo Andrić – sećanja savremenika”, koju je priredila Žaneta Đukić Perišić. Ovo delo je izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića iz ugla njegovih savremenika – školskih drugova, prijatelja, pisaca, diplomata, suseda, rođaka, političara i poznanika.
Ovih dana, prenosimo vam delove iz knjige koje smo odabrali u saradnji sa Akademskom knjigom. Posle sećanja komšije Dimitrija Marića sa zapisom kućne pomoćnice Ive Andrića, Milosavom Puzić, koja je godinama brinula o slavnom nobelovcu.
Svakoga jutra, morala sam gos’n Andrića da probudim tačno u osam sati, ni minut kasnije! Donela bih mu čist bade mantil, sa kojim je odlazio u kupatilo. Posle jutarnjih priprema, kupanja i brijanja – čekao ga je vreo čaj. Nije imao omiljeni čaj: štaviše – insistirao je da svakog jutra pije čaj različitog ukusa. Čaj smo kupovali u velikoj samousluzi na Cvetnom trgu (sve namirnice, prema spisku koji sam pisala – dobavljao nam je vozač Rade). Andrić je i sam često donosio egzotične čajeve sa putovanja.
Posle ritualnog ispijanja jutarnjeg čaja, Andrić bi doručkovao. Spremala sam mu doručak, za koji je takođe važilo je- dino pravilo da svakoga dana bude drukčiji od prethodnog. Po njegovoj želji, obično sam pripremala jaja, kačamak, voleo je raznovrsne sireve (posebno travnički sir, koji su mu ponekad donosili poznanici ili prijatelji otuda), salame, sušeno meso…
Pred izlazak u prvu jutarnju šetnju, koja nije trajala duže od 45 minuta, seo bi na stolicu u velikom predsoblju stana i ja bih mu pomogla da obuje cipele. Izlazio je na velika vrata. (Ja sam imala svoja mala vrata, za poslugu, i koristila sam isključivo njih).
Dok je gos’n Ivo šetao, pravila sam ručak i obavezno sveže ceđeni sok – koji je pio po povratku.
Tokom prepodneva, Andrić je satima sedeo u sobi i radio. Tada je obično dolazila Vera Stojić, koja mu je pomagala. (Stojićeva je bila dugogodišnji Andrićev lični sekretar, kasnije i izvršilac njegovog testamenta i prvi upravnik Zadužbine Ive Andrića, koju je vodila da svoje smrti, decembra 1988. godine).
U prepodnevnim satima, često su na vrata dolazili razni ljudi: ja sam otvarala vrata, upitala za ime i prezime i brzo trčala u radnu sobu, da proverim „da li je gos’n Andrić kod kuće“… Ako ih hoće – ja ih onda pustim.
Sećam se, nije davao da se gosti u našoj kući izuvaju. Jednom prilikom, u početku rada u kući Ive Andrića, zamolila sam neke goste da se izuju, bile su im prljave cipele. Andrić me je ukorio: „Aman, Milka, ne priliči da gospodin u odelu ili dama u štikli idu bez obuće, bosi, zato je svet izmislio usisivač!“ Međutim, Ivo Andrić nije voleo da često dolaze gosti u kuću, ili na ručak. Sećam se da se puno družio sa Čolakovićem.
Ručak sam posluživala u 13 sati. Supa je bila obavezna na stolu, svakog dana. Voleo je meso, jagnjetinu i svinjsko – ali pod uslovom da je nemasno. Uz to, svakog dana jeo je povrće i bar dva puta nedeljno puru ili žgance.
Posle ručka, Andrić se uvek odmarao u svojoj sobi, a oko tri popodne išao u šetnju posle koje ga je opet čekao svež sok.
Nekoliko puta se dogodilo da ga u šetnji odžepare. Uđe tako Andrić u kuću, presečenog sakoa ili mantila i kaže: „Milka, ja nemam ništa!“ Novčanik ili dokumenta smo obično nalazili posle nekoliko dana pred kućnim vratima: kada kasnije shvate da su odžeparili nobelovca – oni mu dokumenta ili novčanik krišom donesu i ostave na prag stana.
Posle nekoliko godina u kući Andrića, dobila sam malo veću slobodu sa njim. Godinama ga nisam videla da je ušao u kuhinju ili u ostavu gde smo držali namirnice. Jednom prilikom sam mu predložila: „Gos’n Andriću, dođite da vidite oda- kle se hranite.“ Baka Zorka me je izgrdila: „Odakle vam, Milka, hrabrost da ga dovedete u kuhinju?“ On je ušao, pogledao i rekao: „Lepo, čisto je“, i to je bilo sve.
Jednom prilikom, zaboravila sam da uz ćasicu za šećer, koju sam mu servirala pored čaja, donesem kašičicu. Odmah sam to primetila i izvinila se. „Nema izvinjenja Milka, čovek mora biti sabran! Vi ste ovde da brinete o meni i baki – pa to molim vas i radite!“ Bio je strog ali pravedan. Često mi je govorio: „Milka, Vi morate voditi računa o svemu, budite sabrani!“ On sam je više mislio na svoj rad i knjige, umeo je da bude rasejan za obične, svakodnevne stvari…
Bonus video: Đorđe Matić: Lepa Lukić i Ivo Andrić su direktno povezani
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar