Aleksandar Radivojević: Kada živite u izolaciji, niste svesni da sloboda postoji. Tek kad izađete napolje shvatite da ste bili zatvorenik

Nakon uspešne svetske premijere na prestižnom filmskom festivalu TIFF u Torontu, i potom nekoliko nagrada na festivalima širom sveta, naposletku i domaće projekcije u Sava centru, dugometražni igrani film "Karmadona” reditelja i scenariste Aleksandra Radivojevića započinje i bioskopski život u Srbiji. Specijalna projekcija je zakazana za večeras u 19 časova u bioskopu Takvud u Beogradu, uz prisustvo ekipe filma, posle čega će se ovo dugoočekivano ostvarenje naći u bioskopima širom Srbije.

Sa scenaristom i rediteljem Aleksandrom Radivojevićem, kom je ovo dugometražni igrani debi, razgovarali smo za Nova.rs o percepciji filma i njegovom mestu u kontekstu domaće kinematografije, o načinu rada sa glumcima, ali i o budućim planovima.

Prošlo je nekoliko meseci od premijere u Sava centru, a film je i obišao nekoliko festivala. Kakav ste fidbek dobijali u razgovoru sa kolegama iz sveta filma, ali i od "običnih" gledalaca sa kojima ste u međuvremenu razgovarali?

- Ceo "horizont očekivanja" u domenu srpske kinematografije je prilično sužen i redukovan - film je kod nas poput deteta koje roditelji uglavnom drže zatvorenog u sobi i ne puštaju ga napolje da se igra. A "napolju" se nalazi čitav neistraženi svet tematskih, stilskih i žanrovskih iskustava sa kojim to dete nema prilike da se susretne i poigra se sa njima na kreativniji način.

Kada se desi ta retka situacija da dete pobegne iz kućnog pritvora, kao u slučaju "Karmadone", onda su roditelji i njihovi prijatelji posle pretežno začuđeni, zabrinuti, pa i šokirani time šta je dete sve pokupilo u spoljnom svetu i koliko ga je promenio taj njegov mali izlazak iz "zone komfora". Posle će ta kreativno zatvorena sredina učiniti sve da dete ponovo vrati u lažnu sigurnost samonametnutog azila kako slučajno ne bi počelo da psuje i da se drogira - a dete bi samo htelo da slobodno komunicira i možda sazna i saopšti neke nezgodne istine svojim tutorima o onome što je napolju saznalo. U tom kontekstu, reakcije na film su pretežno pozitivne, iznad svih mojih očekivanja - neke moje kolege su prilično zatečene količinom emocija sa kojima su se susreli.

Gledajući film, moglo bi se pomisliti da je na setu bilo podjednako zahtevno koliko i zabavno. Koji su to momenti na terenu koji su vam posebno dragi?

- Kada ispred, i iza kamere radite sa sjajnim ljudima koje ste pažljivo birali, celo iskustvo je zaista fantastično, i verovatno najuzbudljivije u mom dosadašnjem životu, na stranu činjenica da sam za tim iskustvom čitav život i jurio. Teško je izdvojiti individualne momente kada je integralni doživljaj toliko intenzivan, i ispunjavajući kao ostvarenje životnog sna.

Milica Stefanović je istakla da je njena uloga bila drugačija od onih koje uobičajeno igra; da ne pričamo o Mimi Karadžiću za koga bi publika mogla reći da je "neočekivan" izbor za ovakav film. Miloš Lolić je pre svega reditelj, a ne glumac. Na koji način ste razmišljali o samom kastingu i upravo o ovom odnosu publike prema glumcima koje (ne) poznaje i onome što od njih inače očekuje kad ih vidi na ekranu?

- Ono što je kod nas "uobičajeno" i "očekivano" je veoma rigidno i ograničavajuće i za glumce i za "kreatora sadržaja". Da se vratim na ono nesrećno dete u kućnom pritvoru - kada živite u izolaciji, vi niste ni svesni da sloboda postoji - tek kada izađete napolje shvatite da ste bili zatvorenik. Nema ograničenja osim onih koja su nam nasilno nametnuta, ili koje sami sebi nametnemo. Sve glumce koje sam birao uvek sam gledao u kontekstu svega što mogu da ostvare, a ne samo onoga što se od njih obično traži. Svi oni su vrhunski umetnici svetskog ranga, a večno su potcenjivani, kako od strane publike tako i od samih autora, i praktično prinuđeni da rade na pijaci. Kada ih pustite da se igraju van veštački postavljenih okvira, oni će podjednako uživati u svojoj slobodi koliko vi uživate u njihovoj.

Kako ste sa njima radili na samom setu i kako su oni reagovali na ovo filmsko okruženje i direktive koje ste im davali? Na koji način ste "izvlačili" iz glumaca baš ono što vam je trebalo za film?

- Teško mi je da to posmatram kao "rad" - ovo nije posao, ovo je igra, iluzija koja govori istinu. Iz moje perspektive, film je najbolja i najkreativnija stvar kojom možete da se bavite - to je privilegija. Kada u tu igru ubacite i prave, savršene saradnike, koji podjednako uživaju u njoj i suštinski razumeju materijal, nema potrebe da bilo šta iz njih "izvlačite". Vi samo "plešete" sa njima u zanosu s kakvim Jelena Đokić pleše sa Sergejem Trifunovićem koji nije čak ni fizički prisutan, već samo Glas u njenim slušalicama. Što je ples ekstremniji, to je igra uzbudljivija, i za autore i za gledaoce.

Kada se govori o poređenju domaćeg i stranog, pre svega, američkog filma, često se pominje disproporcija produkcijskih uslova. Koji je recept da domaći film izgleda "svetski" čak i ako nema holivudske budžete?

- Nije problem samo u produkcionim uslovima, koji su kod nas, naravno, maksimalno ograničeni, suština je u svesnoj redukciji autorske vizije. Naša kinematografija uglavnom pokušava da imitira našu realnost. Znajući koliko je ta realnost sadržajno turobna i vizuelno neatraktivna, od nje smo pokušali da napravimo izvozni "brend". Taj sirotinjski brend se nije primio u svetu, jer nije dovoljno egzotičan i ispunjen je previše letargičnim sadržajem. Kad je nešto narativno monotono, a pritom i ne izgleda preterano zanimljivo, normalno je da ostane neprimećeno. Film nije realnost i ne može to da bude, čak iako se beslovesno trudimo da je imitiramo.

Kad prestanemo da podražavamo tu pojavnu realnost, koje nam je dosta i u životu a kamoli na filmu, postajemo svesni da je tehnologija danas dovoljno uznapredovala da sa njom možemo da oblikujemo i individualne autorske poetike koje će se truditi da je promene, i učine zanimljivijom. Kada izađemo iz pasivnosti slike i naracije, junak je u pokretu, i kamera se konstantno kreće - već izlazimo iz začaranog kruga "domaćeg" i prelazimo u "svetski" filmski rukopis. Moja rediteljska knjiga snimanja je bila prilično precizna, i uključivala je svaki kadar, rakurs i pokret kamere. U saradnji sa mojim sjajnim direktorom fotografije Aleksandrom Jakonićem, pronašli smo način da i u ovim našim uslovima dođemo do slike koja će izgledati drugačije od većine stvari koje smo ovde imali prilike da gledamo.

Poznato je da ste na "Karmadoni" radili nekoliko godina od inicijalne ideje do realizacije. Pretpostavljam da ste u međuvremenu verovatno započeli i rad, ili barem razmišljanja o nekom novom filmu?

- Ideja mi nikad nije nedostajalo, imam ih i previše - problem je u nedostatku sredstava da se one realizuju. Trenutno radim na scenariju na engleskom, koji bi trebalo i da režiram. U pitanju je nesvakidašnji faustovski horor-triler o Đavolu i cenzuri.