Teško je objasniti zašto se svetimo nekom ko nam je ubio oca ili majku: Dobitnik NIN-ove nagrade Stevo Grabovac govori za Nova.rs

Priča koju želim da ispričam govori o jednom užasnom zločinu. I njena najveća tragedija je, kako bi rekao Kiš, upravo u tome što je istinita. Ne radi se, dakle, o plodu moje bolesne mašte, već o stvarnim događajima. Tim rečenicama počinje najbolji roman u 2023. godini, po sudu NIN-ovog žirija, "Poslije zabave". Ali, autor Stevo Grabovac, 70. dobitnik našeg najznačajnijeg književnog priznanja u svom drugom romanu, ne piše samo o jednom zločinu, pokolju koji je tokom rata u bivšoj Jugoslaviji učinjen nad romskom decom i potom trgovini njihovim organima na crnom tržištu. U izvrsnom romanu, u izdanju banjalučke kuće "Imprimatur", Grabovac ispisuje i sve one druge tragedije koje su nas zadesile na ovom tlu, ali kroz prizmu intimne, životne priče glavnog junaka koji nosi piščevo ime.

NIN-ov žiri je naveo kako je Grabovac ispisao "melodiju naših nestanaka", a književna kritičarka Vladislava Gordić Petković ocenila je da je "Poslije zabave" roman sa "živom pričom, senkom istorije i egzistencijalnim mukama pojedinca", jer "pripovedač je video i raj i očaj, i rat i profiterstvo..."

Uoči proglašenja laureata NIN-ove nagrade Stevo Grabovac je za Nova.rs priznao da je lepo, bar zakratko, biti u društvu književnih divova. S obzirom da je od danas, kad mu je svečano uručeno priznanje na Kolarcu, zauvek u društvu tih velikana, pisac u razgovoru za Nova.rs otkriva kakav je to osećaj:

- Pre svega poniznost. I nedostojnost. I ovo ne kažem iz proste kurtoazije. Velikani su pisali zaista velike romane, a mi živimo u vremenu u kome su i velike priče svedene tek na trenutnu popularnost, njihove priče imaju u sebi dašak večnosti. Ipak je neizmerna čast biti u "njihovom društvu".

Koliko je "odlazak" ove 70. NIN-ove nagrade u Banjaluku, romanu "Poslije zabave", i piscu, koji, eto, nije iz Srbije posebno simboličan?

- Simboličan i dragocen je na više nivoa. Naša književna produkcija je mala, ovo nije samo moja zasluga, već i zasluga mog izdavača i svih onih ljudi koji su vredno radili na njegovom objavljivanju. Ne moram ni da kažem kako je to sredina u kojoj živim, sve je naprosto "autentično" i "domaće" da se tako izrazim. I meni je baš posebno drago zbog toga.

"Slatka zabluda na koju nasedne svaki provincijski pesnik jeste mladalački zanos da niko pre nije stvorio ništa slično", pišete, konstatujući kako nam se "priče naprosto dese". A, kako se vama desila ova živa i prava priča bez "glupih džidžamidža, autofikcije, ta krv i to meso"?

- Pa, priče se zaista dese. Ima nečeg sudbinskog u tome. Mislim da to znaju svi koji pišu. Možemo mi sve nešto siliti, graditi ideje, vredno praviti skice, raditi satima i danima s jasnim konceptom, ali ako ono što želi da bude rečeno, nije došlo do vas, sve ostaje svedeno tek na mnoštvo jezičkih akrobacija, na formu i stil, protiv čega, da se odmah razumemo, nemam ništa, već samo govorim o suprotnom, o onome što je Dostojevski rekao - "da bi se dobro pisalo mora se mnogo patiti". Ne znam, nije na meni da o tome govorim - kako i koliko dobro pišem - već jednostavno hoću reći da neke priče nađu svog sapatnika i nose jedno drugo kroz život.

Roman otvarate višeznačnim Bolanjovim citatom - I onda počinje oluja govana. Koliko je bilo teško sve te emocije, grozote, sećanja, iskustva staviti na papir, bez obzira što su samo delom autobiografski?

- Nadovezaću se na prethodni odgovor. Mislim da sam godinama u sebi uopšte pokušavao da procesuiram kolika je količina zla koju jedno ljudsko biće može naneti drugom. Kroz ličnu priču i lične emocije sam pokušavao da pišem o drugom. O drugima. Nisam se trudio da budem objektivan, jer ako smo objektivni pred zlom, zar ga onda ne opravdavamo? I ako u nama postoji i mračna strana, zar ne bi trebalo da je savladavamo!? A ne da se mirimo sa tim!? Verovatno je bilo veoma teško, prošao sam kroz gomilu nekih ličnih iskušenja, i ona su ponegde i deo ove knjige. Ali, nepotrebno bi bilo da sad sebe stavljam iznad same priče na bilo kakav pijedestal - paćenika ili pobednika, sasvim svejedno.

U jednom trenu u romanu ponovo ste se "dohvatili" Bolanja citiravši jednu njegovu misao: "Čini mi se da su naši stomaci od čelika, međutim još nismo u stanju da savladamo kanibalizam dece". Stomak, zaista, boli od vašeg romana. Ali, to je ona bol koja ima, na kraju, neko pozitivno ishodište. No, mislite li da običan čovek, čitalac ima stomak za takve teme, za ubistva, logore, krv?

- Trebalo bi da ima. Ukoliko verujemo da je sve samo divno i pozitivno, da su oko nas šarene livade i kućice od čokolade, imamo problem. Ukoliko smo spremni da kažemo "ma ne mogu ja ovo, meni treba nešto da se opustim" verovatno je da ovo nije knjiga za vas. I to je u redu. I ne pokušavam da kažem da je ovo knjiga za svakog. No, moram napraviti digresiju; mnogo ljudi mi se javilo, različitih profila, obrazovanja i zanimanja. Dakle, nije baš da ljudi nemaju stomak, nije baš da beže od emocije i suočavanja sa nekim istinama.

"Kod nas su se vlasti i države periodično smenjivale, ali nepravda je uvek ostajala ista", beležite. Ima li racionalnog objašnjenja za to? I koliko je još jedan junak, Fuad u pravu kad, govoreći o krvavom raspadu Jugoslavije, kaže: "Ma samo oću reći da nam ovo nije trebalo"?

- Pa nije nam trebalo. Bio sam još malen da sam mogao razumeti sve razloge zbog kojih se Jugoslavija raspala na način na koji se raspala. Nisam ja jugonostalgičar jer i ne pamtim tu državu kako treba. Ipak, mislim da je svako rešenje bolje od onog što se desilo. Mislim da je svaka odluka čestitija nego li pristati na besomučna ubistva, guranje dece u rat. Nema tu drugog i pravilnijeg objašnjenja. I da mi kažu kako "nikako nije moglo drugačije" ja im ne verujem, otuda i ta tvrdnja da "nepravde ostaju iste" jer takvi odgovori me nikad neće zadovoljiti. Moglo je i trebalo je drugačije.

Na pitanje - Ti si Srbin - glavni junak odgovara - Neko i to mora da bude… Kada ćemo skinuti taj negativni predznak? I koliko bi se na to mogao nasloniti iskaz iz knjige - "Vi jugonostalgičari samo serete kako je nekad bilo divno i krasno, čim neko pomene rat - to se nije desilo. E, pa dragi moji desilo se. Naš divni gradić o kome imate tako lepa sećanja bio je pun koncentracionih logora. Da, u Brodu su bili logori za Srbe, u nekom drugom mestu za Bošnjake, u nekom trećem za Hrvate. Niko nije bio nevin, svima su ruke okrvavljene. Nemojte mi samo srati o tome kako nam je nekad bilo divno i kako smo se voleli. Bolan, pravili smo masakre jedni nad drugima, o kakvoj ljubavi pričate…"

- Vaš citat savršeno oslikava ono što bih i sam rekao. Samo da dodam da to pravljenje fame "dobrih i loših momaka" takođe ne vodi nigde. Da ne stajem u odbranu bilo koga, moj stav s pisanjem ovih događaja, koji, ponavljam to, nisu isključivo ratni, pa čak su više horor nego ratni roman, moj stav je, dakle, da tu niko nije nevin. Prvi ja, koji realno nisam imao nikakve mogućnosti da bilo šta promenim. Možda sam pokušao da umirim svoju savest pisanjem ove knjige, iako bi ona trebalo da bude mirna. No, nije. Ne postoje dobri i loši momci. Dok to stvarno u sebi ne razlučimo, mislim da ćemo biti spremni da jedni na druge bacamo ružne reči i nešto mnogo gore od toga.

Trebalo bi skočiti - pa makar i u ambis. Važi li ta rečenica iz knjige za svakog?

- Ne znam da li važi za svakog. To je stvar individualne odluke. Odnosi se na to da nekada u životu dođemo do tačke kada ne možemo dalje i kad ništa više nema smisla. Ja mislim da se tada treba pomeriti iz te tačke, uraditi nešto, pa makar to, simbolično, bio i taj skok "u ambis".

"Onaj koji nije prošao logor, ne može ni sekund da oseti kako je to - zato nema svrhe pričati o tome. I bolje je da to niko ne razume", izgovara glavni junak u jednom momentu. Ali, mislite li da bi svet bio bolji ako bismo se potrudili da donekle razumemo?

- A čujte... Verovatno ne bih pisao da ne mislim tako. No, ima idiota koji prave selfije u Aušvicu. Mislite li da oni i pokušavaju da shvate? Ja to ne razumem. Ukoliko nemamo razumevanja za drugog, čemu sva priča, svo pisanje.

"Moramo li biti ista govna kao i oni", pita glavni junak. Zašto se na ovim prostorima uvek sve svodi na "oko za oko i zub za zub"?

- Teško je dati pravi odgovor na ovo. Mi, čak i kad smo dobri, znamo da budemo licemerni. I to veoma. Da ne odustajemo od svojih stavova ili, suprotno tome - da olako izdajemo ideale u koje smo verovali. Teško je objasniti zašto nečiji potomak želi da se osveti nekom ko mu je ubio oca ili majku. No, ako mi dozvolite digresiju, nismo samo mi takvi. Nemojmo opravdavati ostatak sveta. Čemu? Civilizacija stoji na klimavim nogama. Sve izgleda lepo spolja, ali je trulo iznutra. Uostalom, dokazali smo da i u 21. veku možemo biti spremni na sve, na pokolje kao iz doba varvarskih plemena. Šta se promenilo? Ništa.

Strepnja od smrti stvorena je od dva straha - od nepoznatog i od potpunog zaborava, izgovara jedan zlikovac iz vašeg romana. Stoji li to?

- Ljudski um ne može da shvati smrt. A ona je svuda i sveprisutna. Isto kao i život. Zapravo su neodvojivi. Nekada sam pročitao da je "najveći uspeh u ljudskom životu sposobnost da se umre sretan". I to su krupne reči koje zaista imaju duboko značenje. Nama je druga strana nepoznata, ali opet mislim da kroz spoznaju da jedno ne ide bez drugog, ne možemo ceniti život. Niko od nas ovde neće biti večno. Naše zemaljsko vreme je prekratko. Spoznajom smrti trebalo bi da se oplemenimo, jer najzad, ta nam je moć data, makar i kroz sam taj strah od nje.

Ništa nas nije sprečilo u ponavljanju grešaka, svet juri u vlastito razaranje, previše smo sebični da bismo se zaustavili, da bismo sprečili taj ludi točak da nas samelje, čuje se u romanu. Vidite li skoro, ili ikada "drugačiji scenario"?

- Nisam prorok da bih to znao, ali ne vidim. I ne bih da zvučim kao krajnji pesimista, ali zaista vrtoglavo jurimo u vlastito uništenje. Može li to neko sprečiti? Ne znam ni to. Znam da je potrebna neka druga svest da se stvari promene, ali znam da to nije brz i jednostavan proces. Hoćemo li se spasiti neke sveopšte kataklizme i uništenja? Ne znam ni to. Znam da bi trebalo probati to da učinimo, koliko možemo. Zbog onih koji dolaze, ne samo zbog nas koji smo sada ovde.

Glavnom junaku, kojem ste, zanimljivo, "pozajmili" svoje ime taj otac, kome sve vreme zapravo ispisuje odu, govori kako je "literatura šund, pisci diletanti, neopevana govna", i da "pisanje čoveku može usrati život do grla". A koji je odgovor vas, kao pisca?

- O, i te kako. Pisanje dolazi kad sve drugo prestane. To u principu znači da nemate života. Odnosno, da vam je toliko dobro i dosadno pa ste odlučili da pišete ili da ste već do grla u govnima, da se borite za zrak, pa očajno pokušavate da se uhvatite za slamku. U oba ova ekstrema se pojavljuje pisanje. Dolazi onda kad postavite neka suštinska pitanja. Dolazi, istina i kao produkt društva, kao pisanje po narudžbi, za pare, ali tim oblicima pisanja se ne bih bavio. Mene zanimaju ova dva, a u oba slučaja je sigurno da će život da vam se ispretura.

Brišem sve ono što sam nekada bio… Sutra se više ničeg neću sećati, rečenice su kojima zatvarate "Poslije zabave". A šta vi želite da obrišete, a šta da otrgnete od zaborava?

- Mislim da sam na to već odgovorio ovom knjigom. Šta bih kao čovek, pojedinac želeo da obrišem? Pa mnogo toga. Voleo bih da sam pametnije postupao u nekim stvarima, da sam drugačije uradio nešto. Ipak, to kako je bilo dovelo me tu gde jesam.

I, šta sad, posle NIN-ove nagrade?

- Prvo ću da odem kući i dobro se naspavam. Onda ću da odem na kafu u svoj omiljeni kafić.

Bonus video: Stevo Grabovac, dobitnik NIN-ove nagrade