Da li poznavanje života velikih mislilaca pomaže u tome da se bolje razume njihova misao? Možda, ali i ako ne, teško je oteti se radoznalosti da se zaviri u njihov način življenja, ideja i učenja i, ako ništa, proveri koliko su u skladu jedno s drugim.
Priredio: Matija Jovandić
„Vi od mene tražite da govorim stvari poput: rođen sam u El Bijaru, u predgrađu Alžira, u sitnoburžoaskoj porodici asimilovanih Jevreja, ali … Da li je to zaista neophodno? Ja to ne mogu da radim“, kaže filozof Žak Derida. Sa druge strane, tvrdio je i da je jedan od velikih nepriznatih aspekata svih filozofskih spisa taj da su oni vrsta autobiografije, piše novinar britanskog „Gardijana“ Piter Salmon i pita se da li bi Sokrat razvio dar pričljivosti da nije bio onako ružan i da li bi Niče proglasio Natčoveka da je bio manje stidljiv na večernjim sedeljkama.
„Najbolje biografije obogaćuju naše razumevanje velikih mislilaca, postavljajući ih u vreme i mesto i baveći se time kako izlaze na kraj sa složenom veštinom življenja koristeći se plodovima svog mišljenja“, piše on i preporučuje „10 divnih knjiga kojima su zajednička nit životi i ideje mislilaca koji pojačavaju naše razumevanje svakoga od njih“.
Rebeka Vest – Sveti Avgustin
„Ja pišem knjige da bih razumevala stvari“, zabeležila je Rebeka Vest. Evo moje najomiljenije spisateljice svih vremena kako usredsređuje svoj intelekt i vrcavost na jednog od ljudi koji je oblikovao hrišćanstvo, navodi Salmon.
Biografija je posebno dirljiva, kaže on, kada se dođe do Avgustinovog poslednjeg razgovora sa majkom, Monikom, možda „najsnažnijeg iskustva ikada zapamćenog“. Jednako je to jako i smisleno kao što biste očekivali od žene koja je napisala: „Sama nikada nisam mogla da shvatim šta je to feminizam; znam samo da me ljudi nazivaju feministkinjom kad god izrazim sentimente koji me izdvajaju od otirača ili prostitutke“.
Rej Monk – Ludvig Vitgenštajn: Dužnost genija
Za svakoga ko studira filozofiju, čitanje Vitgenštajna kao gutljaj hladne vode. Odjednom najdublji problemi deluju lako, kao puki problemi jezika, jednostavni za rešavanje. A onda, ako čitate pomnije, sve to se raspada jer svaki problem postaje zamršeniji, svako pitanje čak i dublje. Biografija iz pera Reja Monka je zlatni standard u ovom žanru, a otkriva nam čoveka čiji je život bio jednostavan i komplikovan kao njegovo delo, ocenjuje Salmon.
Silvi Vejl – Kod kuće sa Andreom i Simon Vejl
Svaki mislilac koji zavređuje takav naziv morao bi da u jednom trentku ima opsesiju kakvu ima Simon Vejl. Nijedan intelektualac 20. veka nije bio tako pripremljen da svoje misli dovede do njihovog logičnog zaključka, zbog čega mnogi na nju gledaju kao na sekularnu svetiteljku, piše „Gardijan“. A opet, svetost se često bolje ceni sa distance, kao što njena sestričina Silvi otkriva.
Spavanje na podu kraj ljupko napravljenog kreveta u kući vašeg brata (istaknutog matematičara Andrea Vajla), lepo je u priči, ali iritirajuće ako se to izvodi. Sama autorka Silvi Vajl predstavlja biografiju, plod rada tri uma, koji sarađuju i rade jedni protiv drugih, navodi Salmon.
Manfred Kun – Kant: biografija
Jako malo ljudi čita Kanta iz zadovoljstva. Ako znate ikoga ko to radi, Salmon bi voleo da proćaska sa njima. Kunova biografija uvek je predstavljana kao otkrivajuća, sa tim što pokazuje da bi Kant povremeno zakasnio na doručak pet minuta, a da nekada obuje cipele naopako.
Ova biografija zapravo je sve ono što je Kant bio: promišljen, vrcav (u smislu u kom su predavači filozofije vrcavi, što će reći ne baš mnogo) i nastavlja se tek malo predugo. Čak je i naslov prikladno ravan. Ali, kao i „Kritika čistog uma“, i ona je veličanstvena i njeno čitanje znači ulazak u slavne dijaloge sa jednim od najvećih umova, piše novinar.
Toril Mo – Simon de Bovoar: Stvaranje intelektulke
„Reći da je postojanje dvoznačno znači dokazivati da njegovo značenje nikada nije utvrđeno, da ono mora biti iznova osvajano“.
Teško je premašiti biografiju Simon de Bovoar koju je napisala Deirdre Bejr. Ali verzija Toril Mo takođe je briljantna i pogađa cilj. Moćno, kritično istraživanje misli Simon de Bovoar smešto je u istoriju žena mislilaca i način na koji je njihova misao marginalizovana ili svođena na to kao da je potpuno objašnjiva njihovim životima (i ljubavima). U ovom izazovnom štivu Mo vas tera da se sa njom raspravljate i da budete strašno sigurni u svoje stavove dok to radite.
Dejvid Mejsi – Franc Fanon
Deridino detinjstvo u Alžiru bilo je od suštinske važnosti za njegovu misao, kao što je sam naznačio, a o Alžiru se ne može pisati bez čitanja političkih spisa Franca Fanona.
Mejsi briljantno kopa po njima, ali je Fanonov rad kao psihijatra pravo otkriće, navodi britanski novinar. Tokom rata za nezavisnost, Fanon je često posećivao pacijente sa mentalnim traumama nakon što su bili mučeni, a takođe i odlazio kod njihovih mučitelja.
Da je odlazio i kod jednih i kod drugih sa istom pažnjom je zapanjujuće, a još više to što je sve to radio dok je pisao traktate koji bi ga učinili slavnijim. Mejsi čini pravdu za njega, što zaista nešto znači.
Dejvid Belos: Žorž Perek: život u rečima
Dobar savet iz života je da jednostavno pročitate sve što je Dejvid Beloš ikada napisao (kao i njegove prevode), preporučuje novinar. Perek je pisac pripovetki kakvi bi mnogi želeli da budu: briljantan, inventivan i plodan, a uspeva da iskombinuje široku erudiciju sa umećem da ispriča istinski dobru priču. Roman bez korišćenja slova „e“ (ili novela koje koriste samo taj samoglasnik)? Što da ne? Roman koji se bavi vitezovom šetnjom po bloku sa stanovima i izgleda da pokriva sve aspekte života dok se kreće naokolo? Naravno, navodi Salmon i dodaje da bi „trebalo bi da smo zaista zahvalni što je našao Belosa da mu piše negovu priču“, jer „niko dtugi to ne bi umeo na pravi način“.
Sara Blekvel: U egzistencijalističkom kafeu
Zajedno sa „Grand hotelom Ambis“ Stujarta Džefriza, ovo je postao takav standard za biografije da na „pičevima“ za knjige u ovom području neko mora da kaže: „Ovo je kao nešto između ‘Egzistencijalističkog kafea’ i ‘Ostalo je buka'“.
A za to postoji i razlog. Sposobnost Sare Blekvel da poveže ideje mislilaca sa njihovim životima i ličnostima je impresivna. Posebno mi se dopalo njeno lagano, minuciozno razotkrivanje Hajdegera kao čoveka, kaže novinar. Izlaganje knjige Paula Celana u izlog svoje lokalne knjižare je, piše ona, „jedini dokumentovani primer koji mogu da nađem a da on radi zapravo nešto lepo”.
Angela Dejvis – Autobigrafija
Primetite da je ovo verzija autobiografije a ne konačna autobiografija. Angela Dejvis je stalno u akciji i ovo je samo jedan trenutak na putu ka negde, političkom i intelektualnom. Pisala ju je u svojim poznim dvadesetim godinama, a već je odležala u zatvoru i bila instrumentalizovana u pokretima za ljudska prava, čineći od knjige „opojan put kroz eru politike pobune i intelektualnog uzbuđenja“. To što je izašla na kraj sa gnevom i nastavila da i telom i umom izlazi na crtu je ushićujuće – nastavak autobiografije ne bi bio manje uzbudljiv.
Žan Pol Sartr – Ratni dnevnici
Sartr je loš biograf. Provlačeći i Flobera i Ženea kroz egzistencijalističku mašinu za mlevenje, on prosto zapanjuje time kako uspeva da vas odgovori od ideje da ih čitate. I kao čoveka, filozofa i romanopisca takođe ga je teško voleti. A opet ga volim, zbog ovih dnevnika, kaže novinar.
Oni su priča o umu koji traga za sobom, naslepo opipavajući teoretsku osnovu na kojoj će podići svoju misao. Oni su i dirljiva hronika uma koji se oporavlja od depresije, bačenog u svet bezosećajnog haosa pre nego što je tu bilo Sartra da teoretiše o apsurdu. O svom slomu, on piše: „Odjednom sam shvatio da bi svako mogao da postane bilo šta“. Ono što je on uspeo da postane je zapanjujuće, dodaje on.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare