Šest knjiga za čitanje u decembru

Piše: Marija Nenezić

Čini mi se da ne postoji čovek na planeti Zemlji koji u poslednjih godinu dana nije bio pomalo filozof, ili zamišljen nad pitanjima Početka i Kraja a razlog za to ne treba posebno apostrofirati.“Jutra u Meksiku”, D. H. Lorens

“Asteci kažu da će ovaj svet, našeg Sunca, biti razoren iznutra, zemljotresima. A šta će onda biti, u drugoj dimenziji, umesto nas?“ zapitao se u svom eseju Karasmin i papagaji autor Ljubavnika ledi Četerli, D. H. Lorens.On je dvadesetih godina prošlog veka boravio u Meksiku sa suprugom Fridom i taj boravak rezultovao je zbirkom putopisnih eseja Jutra u Meksiku. Knjigu je kod nas objavila izdavačka kuća Gradac i ona je savršen primer tanke granice izmedju esejističkog intelektualnog promišljanja i literarne, umetničke prakse kojoj je svojstvena intuicija i imaginacija. Jutra u Meksiku su upravo spoj ta dva postupka. Preciznog posmatranja fizičkih karakteristika jedne zemlje, njenih običajnih rituala i ljudi i literarnog opisa pa ljudi koje je Lorens upoznavao tokom boravka u Meksiku u njegovoj interpretaciji postaju književni junaci a njegov boravak osnova za skoro romanesknu priču.“Otpor”, Ernesto Sabato

Ernesto Sabato, autor svega tri romana, Tunel, O junacima i grobovima i Abadon anđeo uništenja potvrdio je da broj bibliografskih jedinica nije merilo uspeha. Ta tri romana lansirali su ga u orbitu slavnih ali je Sabato takođe pisao i eseje. 2000. napisao je Otpor. Vredelo bi danas se podsetiti te obimom nevelike knjige ali prilično znakovite kada je reč o već pominjanim pitanjima „prvih i poslednjih“ stvari.“Ričard Gir je bio ovde”, Tristan Halilaj

Priče albanskog glumca Tristana Halilaja pokazuju kako minimalizam u književnosti može postići maksimalni učinak. Halilaj je na engleskom napisao svoju prvu pripovednu zbirku, onda je urednik Fabrike knjiga Dejan Ilić preveo na srpski i mi od skoro možemo da čitamo zbirku Ričard Gir je bio ovde. Savremeni svet nasilja, predrasuda i nerazumevanja transformisao se kod Halilaja u osobenu književnu formu u kojoj dijaloško dominira nad narativnim i pripovednim a naoko jednostavan tok zbivanja zapravo je šifrirana poruka čitaocima.“Ožiljak”, Sara Mesa

Izdavačka kuća Clio nedavno je objavila roman Ožiljak. Autorka, španska spisateljica Sara Mesa, nedavno je boravila u Beogradu i u jednom intervjuu je izjavila “Normalnost je ono što se uklapa u normu, reč je o apstraktnom konceptu prema kojem treba da se odnosimo oprezno, kako nas ne bi uništio.“ Rekla bih da je s pravom to izjavila i delimično objasnila postupak koji je primenila u ovom odličnom romanu. Naizgled jedna bizarna priča između dvoje ljudi koja, prema svim uzusima opšteprihvaćenog shvatanja pojma normalnog, ne zaslužije odobravanje i pre bi se moglo reći da izaziva začudnost, ustvari kroz taj ekscesni odnos markira sve ekscesne situacije savremenog sveta, a ima ih mnogo.“Usta puna zemlje”, Branimir Šćepanović

Od oslobođene mržnje sveta nema se kuda pobeći, parafraza je jedne rečenice romana Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića. Radnja tog kratkog romana odvija se u jednom danu. Život i smrt, pitanje smisleno provedenog života, odnos prema drugima kao na klackalici izmedju razumevanja i nerazumevanja, poverenja i nepoverenja, kada u drugom vidimo naizmenično prijateljsko i neprijateljsko, ispunjeno mržnjom osećanje, bekstvo od drugog i potera za drugim.Sve to je Šćepanović predstavio u slici jednog bekstva i jedne potere, zapravo bezrazložne ali potrebne da bi se osetila ljubav i mržnja, smena nade i beznadja. Kratak, efektan roman, u poetskoj slici spoj dogadjajnog i meditativnog. I kada smrt na kraju nastupi, i ostane samo telesna ljuštura „sa ustima punim zemlje“ a „širom otvorene plave oči neosetljive i za bleštavu svetlost sunca“ biće to za druge, tajna! Ostaće večito u sferi filozofskih i poetičkih rasprava pitanje delotvornosti umetničke imaginacije i veze izmedju umetnikovog nesvesnog koje projektuje u delo koje piše i vlastitog realnog života ali sada, na vest o smrti pisca Branimira Šćepanovića, nemoguće je ne zapitati se ponovo o misteriji te veze.“Masovna psihologija fašizma”, Vilhelm Rajh

U godini u kojoj je Hitler postao kancelar Nemačke, 1933. pojavila se knjiga psihologa i psihoanalitičara Vilhelma Rajha Masovna psihologija fašizma. Jedna od ključnih sintagmi je “subjektivni faktor istorije“. Za Rajha nije važna psihotična Hitlerova ličnost već pitanje zašto mase podržavaju takvu ličnost i u odgovoru ukazuje na društvene inhibirajuće mehanizme koji su “upisani“ u tradicionalno buržoasko društvo koje od pojedinca čini podanika zavisnog od Vođe/Oca te bi se pre nego na pitanje šta nije u redu s Vođom trebalo pozabaviti pitanjem šta nije u redu s masom, pod uslovom, naravno, da je spremna na proces samoosvešćivanja.