Šta kažu, jel već skupio milion? Milion čega? Pa, potpisa? Kakvih potpisa? E, to ne zna niko, pa ni onaj koji je rekao da može da ih skupi. I to ne milion, nego dva, šta dva - tri miliona ako treba i to dok si rekao - krizni štab. Govoreći o otvorenom pismu “Ujedinjeni protiv kovida” koje je do sad potpisalo više od 2600 lekara, Aleksandar Vučić je odgovorio u svom maniru: “ Što se tiče peticija, to je uvek lako potpisati, mogu da nađem dva, tri miliona ljudi, vi ste pronašli 2.000… I ko je to potpisao? Tomicini kumovi i Oliver Dulić…”

Nisam znao da su kumstva Tomice Milosavljevića ( vrsnog gastroenterologa i jednog od bivših ministara zdravlja) tako brojna, je li taj čovek išta drugo radio osim što je okolo trčao sa venčanja na krštenje i obrnuto? I ranije kada je hteo da nešto relativizuje Vučić je pokazivao zavidnu maštovitost i pokvarenost, ali načinom na koji je pokušao da obesmisli zahtev lekara za smenu Kriznog štaba, čija su “proklizavanja” dozlogrdila i bogu i narodu i njihovim kolegama, i sebe je prevazišao.

Opsednut igrom velikih brojeva kojima maše u svakoj prilici – bilo da govori o izbornim rezultatima, državnoj pomoći, ulaganjima ili kilometrima izgrađenih puteva, broju ljudi na njegovim mitinzima, potpisnicima podrške – on je i ovde “milionskim protivargumentima” pokušao da devalvira lekarsku peticiju iako se njena težina najmanje meri brojem potpisa već mnogo više integritetom potpisnika. A ovlašan pogled na taj spisak ukazuje da on nije pravljen na stranačkim štandovima po ćoškovima stambenih blokova, već su na njemu ljudi koji su derali klupe teškog fakulteta od dvanaest semestara, plus još nekoliko godina za specijalizacije.

Minimizirajući njihov protest i nazivajući ih, onako neprilično i uličarski, “Tomicinim kumovima” Vučić je pljunuo i na njihovo školovanje i na teški i odgovorni posao kojim se bave, na kraju i na njih kao osobe. Svodeći ih, u svojoj naopakoj matematici, na proste brojeve koji su, je li, niko i ništa spram njegovih “miliona”, (ne)svesno je otkrio šta, zapravo, o njima misli i da je priča o lekarima kao “našim herojima” bila laž i neiskreno podilaženje. Ne vrede ni njihove diplome, ni zvanja ni iskustvo, za vlast je dobar lekar – poslušan lekar.

Vidi se da je Vučić bio dobar učenik Slobodana Miloševića koji je akademike izjednačavao sa članovima zemljoradničkih zadruga. Svakako da poljoprivrednici nisu manje vredni od učenih ljudi, ali je isto tako nepobitna činjenica i da jedan mikrobiolog, nuklearni fizičar ili vrhunski slikar mogu naučiti da voze traktor, ali traktorista u njihovim laboratorijama ili ateljeu može samo beskorisno da sedi.

I da je 26 ili 260 lekara potpisalo neku peticiju, i sve da nisu u pravu, ona bi trebalo da zavredi pažnju, civilizovan pristup i uvažavanje a ne brecanje, bagatelisanje i uvredljive i niske opaske. I ako je njih 2600 diglo glas, iako svesni da mogu snositi posledice u sistemu gde su im, mahom, na rukovodećim mestima partijski kadrovi, to znači da ih je na to teška muka naterala i zaslužuju, barem, da budu saslušani.

Umesto toga, Vučić ih je minimizirao na bahat, neprikladan, na kraju i na nelogičan način. Jer, niko živ ne zna ko bi bili, i sa kakvim profesionalnim i drugim kvalitetima, tih dva-tri miliona ljudi sa Vučićeve “kontra-peticije” i šta bi to oni, zapravo, potpisivali.

Bilo je važno opseniti prostotu koja pada na masovnost, bez obzira što ona u ovom slučaju ne znači apsolutno ništa niti ima zdravorazumsko opravdanje. Mahanje besmislenim brojkama u zabavi miliona, “milionera” koji, za razliku od svih ostalih što se mere desetinama, hiljadama i milionima, može biti samo jedan i jedini. I ništa više, pa ma sa koliko se nula pisalo.