Piše Sara Radojković: Vreme nije novac, istorija piše nas

Gugl mi kaže da se poreklo izreke da je vreme novac prepisuje Bendžaminu Frenklinu jednom od otaca Sjedinjenih Američkih Država. U to vreme već je uveliko otpočeo „brak nauke i imperije“ kako ovaj vremenski period naziva istoričar Juval Noa Harari, autor popularnih knjiga među kojima je i „Sapijens: Kratka istorija čovečanstva“. Svašta zanimljivo se može pronaći u Hararijevim knjigama, ali svakako ne i odgovori o samoj suštini života niti konkretnim lekcijama kako ga preživeti, iako će vas podsvest verovatno zbog toga gurnuti ka njima pa će vam isprva delovati razočaravajuće.Ali da se ipak vratimo na to čuveno „vreme je novac“. To što je rekao Bendžamin Frenklin, neosvešćeno su mislili vladari svih imperijalističkih sila kada su na ekspedicije u neotkrivene zemlje slali naučnike i umetnike da analiziraju i oslikavaju tek otkrivene predele, floru i faunu, doduše u pratnji naoružane mornarice. Kako je Harari otprilike rekao, sa jedne strane možemo na to gledati kao da su u pitanju naučne misije koje su čovečanstvo gurale ka napretku, sa druge kao na početak kolonijalnog istrebljenja domorodaca na koje su flote vrlog novog sveta nailazile. Dakle, u nekakvom takvom kontekstu, baš u trenutku kada se jedna buduća kolonijalna sila odvajala od druge (da ne kažem kada je jedno zlo porađalo drugo), skovana je i ta mudra misao – vreme je novac.Gospode Bože, kako se i kada, vreme, to jedino što čovek suštinski ima ali u nikad definisanoj količini, taj pojam koji je vekovima mučio i muči filozofe i pesnike, vrednost nad vrednostima, sveo na keš? Mislim da, vremenom izgleda možemo trgovati i na žalost to i radimo, ali vreme nije novac. Vreme je vreme. Moguće je da se ono prodaje upravo zato što je čovek, kako Sioran kaže u „Padu u vreme“, u taj isti pojam pao u svoj svojoj prepotentnosti da nadvisi Boga, da sad u toj meri ne zna šta će sa njim i njegovom neuhvatljivošću pa ga izvozi. Daje ga u bescenje, jer ne ume samo da postoji.Drugu izreku – pobednici pišu istoriju, ljudi prepisuju još jednom gojaznom belom muškarcu, Vinstonu Čerčilu, mada nije sigurno da je on i njen tvorac. Okej, razumem, čovek je u datom trenutku zaista svašta ohrabrujuće morao da kaže ljudima oko sebe, međutim iz trenutne perspektive, zar vam ne deluje da istoriju, barem danas, piše ko kako stigne? I to da je piše, ne bi li upravo „njegova ili njena“ „istina“ „pobedila“? Kao da „istorija“ nije zapravo vremenski sled (najčešće krvavih) događaja koji se nižu paralelno i jedni za drugima a koji, isto parafraziram Hararija, možemo samo da opisujemo i rekonstruišemo, ne i da ih konačno rastumačimo niti iz njih saznamo šta će biti ili kako bi nešto definitivno trebalo da bude. Međutim ne, ovih dana, istorija je izgleda „Australian Open“, i ova istorija ne ispisuje zapravo naše živote, nego se mi u njoj utrkujemo da pobedimo, pa ćemo je onda već nekako i ispisati kao što se pobednikovo ime gravira na pehar ili tacnu.Tako da eto, divno stvorenje zvano čovek pokušalo je da ovlada vremenom pa ga je pretvorilo u novac, pokušalo je da ovlada istorijom pa ga je pretvorilo u senzacionalističko krvoproliće i trkanje, pokušalo je da ovlada Zemljom pa je uništava, pokušalo je da ovlada ljubavlju pa imamo Tinder, pokušalo je da ovlada srećom pa smo svi na lekovima samo da bismo bili normalni, a sad je evo i na dobrom putu da osvoji i Mars.Što bi rekla ona antologijska Ane Nikolić – Mišo, bojim se.