Imam nekoliko malih tetovaža na svom telu. Tri, da budemo precizni, četvrta je u pripremi. Iz očiglednog a u isto vreme i neobjašnjivog razloga dobijem želju da se istetoviram svaki put kada mi neko umre. U tom bliskom susretu sa smrću, mahnem joj i zamolim je da poštedi moju okolinu bar na neko vreme ali joj jasno stavim do znanja da je ostavila veliki utisak i naterala me još jednom da preispitam sve što „znam“ o životu. Na taj način, smrt na meni i bukvalno ostavi traga.
Roditelji su me naterali da se zakunem da se neću tetovirati kada oni umru. Otac mi je objašnjavao da se tetoviraju najčešće pirati, robijaši i oni koji su završili u vojsci protiv svoje volje, dakle ljudi kojima je oduzeta sloboda. Mislio je da će mi tako umanjiti želju za tetoviranjem, ali samo ju je utvrdio. Svaki put kad me vidi, krišom lizne prst i krene da ga drlja po mojoj koži ne bi li probao da je skine. Iako racionalno zna da mu to neće poći za rukom, tačnije za liznutim palcem, još uvek se nada nekakvom čudu.
Na žalost, tek sad kada je moj Beograd, moje drugo telo, moje biće sa kojim dišem i trulim, u koje se stapam i iz kog izbijam kao korov, dobilo novu tetovažu u vidu ogromnog spomenika, razumem kako se moji roditelji osećaju. I baš kao i oni, moram da naučim da živim sa tim.
Znala sam da se ovaj spomenik sprema baš kao što i moji roditelji znaju da imaju „specifičnu“ ćerku pa ih ipak svaki put iznenadim novom škrabotinom na telu. Međutim, tek kada je osvanuo u svojoj punoj snazi i kada nisam odolela, nego sam odmah pohitala da ga vidim uživo, kao što se nova tetovaža uvek sa više pažnje zagleda, shvatila sam punu srazmeru ovog poduhvata. Jednog jutra sam se probudila i moj Beograd je na svojim grudima dobio ono što bi na ljudskom telu bila masovna tetovaža Ostroga, ili nekakvog ljutog zmaja, ili stilizovani ispis cele naše himne ili САМО БОГ МОЖЕ ДА МИ СУДИ, a u stvari, bukvalno je dobio ogromnu 3D tetovažu Stefana Nemanje koji stoji na šlemu u kojem je nešto što doslovno svima izgleda kao žir, ali Beograd kaže da je u pitanju vladarsko žezlo. Okej Beograde, ako tako kažeš…
I sad se ja, poput mojih jadnih roditelja pitam – pa dobro dušo, šta ti je to trebalo? Međutim, očigledno mu je trebalo… Možda i Beograd kao i ja luta za svojim identitetom, pokušava da artikuliše neuhvatljivost postojanja i logiku svog razvojnog puta. Bio je toliko puta uništavan i traumiran i prilično je zbunjen. Nije mu lako. Došao je do nekih para, konačno je malo otputovao, video šta ima po drugim gradovima, skoknuo čak i do arapskog sveta, iskoračio sve do Kine. Onda se na svom poslovnom proputovanju jedne noći napio, u povratku ka hotelu je video otvoren tattoo salon i poručio jednu tetovažu za sve pare. I evo je, osvanula.
Tattoo umetnik je pokušao da sasluša njegove želje ali Beograd nije baš do kraja bio jasan i uglavnom se oslanjao na inspiracije sa Vikipedije. Na kraju krajeva umetnik je stranac i ovo je bio prvi put da ga vidi. Rešio je da za novac koji je dobio uradi pošten posao i da što više ispoštuje konfuzne želje naručioca ali se nije previše udubljivao u širi kontekst i u samo odabrano mesto tetovaže. Šta ste poručili to ste i dobili, mislio se tatu umetnik dok je predano radio na detaljima, na kraju krajeva svaka tetovaža se vremenom prihvati. Vremenom čak i zaboravimo da je tu.
Ovako barem ja tešim samu sebe, mada moram priznati da se svaka moja ideja za novu tetovažu u meni kuva mesecima, nekad i godinama. Da imam razne ideje koje menjam ili shvatim da su nebulozne pa ih skroz odbacim, pa pustim da još malo vremena prođe, da osetim trenutak, da zaradim neki dinar, dakle da se poklopi hiljadu i jedan faktor. Naravno, ništa od toga ne olakšava mojim roditeljima, sa svakom novom tetovažom budu jednako očajni.
Sa druge stranem dok imam potrebu za tetoviranjem, znači da imam potrebu i da se od nekih stvari oslobađam, da se na taj način nosim sa osećajem zarobljeništva, da tako sanjam o slobodi, učvršćujem sebe u sebi. (Šta me i ko me je zarobilo nije za ovaj tekst). A iskreni da budemo, šta je Beograd danas ako ne zarobljeni grad? Pa neka se tetovira kad ne zna baš šta bi drugo sa sobom. Ko sam ja da mu sudim? Mogu samo kao i svaki dobar roditelj da nastavim da mu pružam svoju bezuslovnu ljubav. Ukoliko me se, kao bludni sin, potpuno ne odrekne odričući se tada zapravo i svega što je on sam.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare