Podeli
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Trudim se da ne mrzim nikoga i ništa, ali fudbal ni meni, a rekla bih ni ovoj zemlji nikad ništa dobro nije doneo. Samo iz nekog razloga to odbijamo da vidimo. I zato sam rešila da sebi dam malo oduška i kažem – u redu je, Saro, preziri. Preziri zdušno kao što nisi nikad ništa.

Mrzim fudbal. Mrzim ga iako sam ga rado igrala kao dete. Kada nismo imali loptu šutirali smo spljeskanu plastičnu flašu po betonu na koji smo pobacali torbe i jakne da nam budu golovi. I onda jednog dana ja hoću da igram fudbal ali mi drugovi kažu – ne možeš, ti si jedina devojčica nađi barem još neku devojčicu. Ja odem do drugarice sa kojom sam se do juče besomučno nogatala po terenu, ona mi kaže da imamo toliko i toliko godina i da joj ne pada na pamet da više igra fudbal sa dečacima, te ja na svu sreću pređem na basket, čisto da uništim svoja jadna kolena nepovratno.

Međutim, ne lezi vraže. Dođem sa novom basketarom u školsko, a tamo je na penjalicama u stvari improvizovana teretana za batice na kojoj se uporno bildovao i jedan prominentni fudbalski navijač iz kraja i njegovo utrenirano kuče. Šutnem na koš, lopta se odbije o obruč, odskakuće do kučeta, kuče je jednim grizom izbuši, ja mu refleksno opsujem mater, ne znajući ni sama da li kučetu ili vlasniku. Batica mi pripreti, kao nalupao bi mi šamare ali ga mrzi, iako ja tad imam otprilike 12 godina.

Kada sam malko porasla, drugaricinog brata su izboli nožem Radovci na Banjici jer je nosio Zvezdin šal, dečko je posle poginuo zbog vožnje u alkoholisanom stanju a drugarica nakon svega toga nikad više nije bila ista. E da, osim fudbala mrzim i Zvezdu i Partizan i Rad (koji mrzim posebnom mržnjom, ni nebitnijeg kluba ni veće agresije…) ali najviše mrzim Zvezdu i Partizan jer niko nikada nije umeo da mi stvarno objasni zašto se navija za jedan, a ne za drugi klub. U suštini, uvek se svede na to da su ovi drugi govna, a ovi prvi časni. Pritom jako malo ljudi je zapravo izabralo svoj klub, to se uglavnom nasledi ili, ako baš hoćete da terate kontru, onda ga izaberete da nervirate druge.

Pritom, da se ne lažemo, fudbal zaista nije preterano kompleksna igra, a uvek je nekako služio da se podsmeva ženama jer kao ne znaju šta je ofsajd. Pošto je kao neka mudrost ukapirati to skoro pa jedino ozbiljnije pravilo u fudbalu koje glasi da ofanzivni igrač ne sme stajati ispred poslednje linije odbrane suparničkog tima u trenutku kad se ka njemu upućuje lopta. Pošto je to kao nešto strašno teško skapirati. Fudbal je bukvalno, što se pravila tiče, igra za idiote – ne diraj loptu rukom, ne idi u ofsajd i ne krljaj protivnike s’ leđa. I to je to. Ali eto nekako, kad krenu šampionati onda je to loptanje u stvari pitanje nacionalnog ponosa i jedinstva. A iskreni da budemo, čini mi se da je svaki put kad smo bili nešto kao dobri u fudbalu to samo najavljivalo neki od ratova koji će da dođu. Tako da mi fudbal više dođe kao neki vesnik apokalipse i nesreće. Da ne spominjem poslednji presudni meč pred publikom, onaj nakon koga je pandemija korone bukvalno podivljala u ovom gradu.

Pritom, užasna mi je još i ta silna teritorijalnost koju fudbal vuče za sobom. To što se pravimo da je komad zelene poljane oivičen belim krečom zapravo komad neke svete zemlje. Koji sport sa sobom povlači toliku fetišizaciju terena? Većinu svog života provela sam živeći između dva stadiona i svako malo sam preklinjala mečeve zbog kojih je u kraju vladalo opsadno stanje, ukidala se prodaja alkohola i u prevoz nije moglo da se uđe sve dok se rulja ne raziđe i ne izurla u busevima i trolama udarajući po krovu vozila.

Pritom, evo sad sa ovom poslednjom aferom koja nam u suštini govori o jadnosti naše države i njenom prepuštanju strasnom kriminalno-navijačkom zagrljaju, vidimo da kada je reč o fudbalu, uglavnom je reč o svemu osim o fudbalu. Znate gde se igra najpošteniji fudbal u ovoj zemlji? U beton ligi, eto gde. Tamo igrači lažiraju svoje medicinske kartone i skrivaju da imaju dvostruki bajpas jer bi i zaista ostavili srce na terenu. Često tribina baš i nema, a kada lopta ode u aut desi se ponekad da zapadne u blato komšijskog svinjca pa pošto je to ujedino i jedina lopta, igra se pauzira dok se do lopte ne dođe. Ipak, mečevi se, u pratnji stoke ili bez uredno odvijaju, jer tu se fudbal zapravo igra radi fudbala.

I da, bila sam nekad na fudbalskoj utakmici i to mislim čak baš na derbiju. Drug je mislio da je to važno životno iskustvo koje moram da imam kao spisateljica. Okej, bilo je nečeg gotovo plemenskog u ritmu bubnjeva ali su mi oni brzo dosadili. Uglavnom sam gledala vatrogasce koji su gasili baklje sa jedne strane stadiona pa onda trčali do druge strane da rade to isto. Natrčali su se više od fudbalera. Navijačka koreografija je podrazumevala i to, da u nekom trenutku, pola tribine okrene leđa utakmici što je valjda bio neki znak protesta. Nakon dosadnog meča, morala sam da prođem kroz urinirane hodnike, pošto su stadioni iako svetinja, isto tako tu da se piša po njihovim zidovima kad pivo od skakanja pritisne bešiku. I to je u suštini to. A da, i neki rendom ljudi su se umalo pobili na miroljubivom delu tribina gde smo mi stajali, ali su zamoljeni da odu negde drugde jer je ovde bilo i dece. Kao, molim vas, pokoljite se negde drugde jer ne vidite dobro jedni od drugih, deca gledaju…

Kažu da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Nikada mi nije bilo jasno šta to tačno znači, osim da se verovatno ne bi desilo ništa preterano strašno kada bi se kompletno ukinuo. No dobro, vidimo se uskoro na novom nacionalnom stadionu jer je to zdanje verovatno nešto bez čega apsolutno ne možemo. Bitno je da su nam najvažnije sporedne stvari pod kontrolom i da se u njih ulaže, a za ove glavne, kao što su recimo zdravstvo i prosveta, za to opušteno, lako ćemo.

Komentari

Vaš komentar