Piše Sara Radojković: Đavo je svuda

Jako je naporno buditi se svakodnevno sa tim osećajem, ali on ne dolazi ni od kuda. Naprotiv, on se uzgaja zajedno sa strahom i značajan je element u ovoj tržišnoj igri preživljavanja koju igramo svakodnevno. Da li se i vi osećate tako? Kao plen koji se kreće u krdu antilopa te beži sa svakim napadom lava nadajući se da neće biti pojeden, barem ne tog dana. Pritom, taj đavo sa kojim se nadmudrujemo ne dolazi uvek u obliku lava. Naprotiv, u Džonijevoj pesmi je neugledni starac a u mom životu je bio u raznoraznim ulogama – od promotera raznih usluga koje me opsedaju telefonski pa čak i kucaju na vrata jer živim u stanu starice koja je bila laka meta, preko trafikantkinje koja me je zakinula za kusur videći da se približava autobus koji čekam, pakovanjima hrane sumnjivih sastava na sumnjivim akcijama koje kupujemo, pa sve do mojih poslodavaca. Sve se svelo na trgovinu i čini se, najgore će proći oni nesvesni svoje vrednosti, bez jasnog pravca kretanja.Đavo je, u mom slučaju, bio najulickaniji u telu osnivača jedne privatne srednje škole koja doslovno živi od „obrazovnog“ mešetarenja. Gospodin se predstavlja kao religiozni čovek obučen kao nekakav intelektualni dendi, ali bukvalno sve što on ume je da deluje kako ume. Čist privid, majstor obmane u koju smo skloni tako snažno da poverujemo. Gospodin je, nakon što smo završili školsku godinu obeleženu vanrednim stanjem, kao pripremu za turu izrabljivanja na koju se spremao, održao ceo jedan zastrašujući govor o Koroni kao uzročniku apokalipse koja dolazi. Iz njegove besede zaključak je bio samo jedan – bolje je imati i ovaj jedan užasno plaćen posao sa crkavicom što kasni i nikad joj ne znaš iznos, nego ni jedan i crći pred svime što sledi.Nedugo zatim prekinula sam svaku saradnju sa njima, ali mnogi ljudi nisu. Ostali su upecani na strah, na neizvesnost, na činjenicu da su već upecani novčanim dugom koji škola ima prema njima, upecani na obmane i nadu da će se nešto promeniti, umesto da skupe snage i oni budu ti koji će napraviti promenu. Predator nikad neće uništiti sopstvenu zamku već će je samo prilagođavati okolnostima i eventualno spoljnim pritiscima. (I kao po nekom pravilu, često će voziti baš dobra kola dok vama govori kako nema za vaše zdravstveno osiguranje.) Doduše, kada se zakoni povinuju isključivo (samo)volji profita kao vrhunskoj vrednosti, teško je oslanjati se na nekakvu pravdu. Za nju se moraš izboriti sama.Jovana Bakula o kojoj ste čitali povodom iznetih optužbi za mobing na dodeli nagrade kompaniji za koju radi, krenula je tim putem i ja joj želim svu sreću, jer će put biti sve samo ne lak. Živimo u krdu preplašenih, zarobljenih ljudi. Zato je važno da slušamo Džonija, pogotovu kada osećamo očaj, bes, patnju, poniženje, frustraciju, razočarenje u sebe same i mislimo se – koji nam je Đavo... (A on stoji sa strane i mislili se – pa ja sam, kako koji!?) Ne znam kako se pobeđuje nečastivi, stvarno ne znam. Za početak je možda dovoljno samo ga imenovati. I svakako, uvek slušati Džonija koji, između ostalog, kaže:„Starac mi je bio stran, ali njegovu pesmu sam već čuo pre,baš u trenutku kada me je poraz držao iza zaključanih vrata,a usamljenost je bila mnogo više od stanja duha.Vidiš, đavo goni gladnog čovekaA ako ne želiš da mu se prikloniš, moraš ga pobediti.Ne kažem da sam ga pobedio,ali sam makar popio njegovo pivo za džabe,a onda sam mu ukrao i ovu pesmu.I dalje me možeš čuti kako pevam ljudima koji ne slušajuništa što govorim, moleći se da će me neko čuti.I verujem da ću umreti objašnjavajući kako su stvari na koje se žalestvari koje bi mogli da menjaju, nadajući se da će nekog biti briga.Rođen sam kao usamljeni pevač, tako ću i umretiAli moram nahraniti glad u svojoj dušiI ako nikad ne budem imao ni paru, nikad neću umreti posramljen.Jer verujem da neko ipak želi da zna.“https://www.youtube.com/watch?v=6gfX287YwUU