Piše Sara Radojković: Rane na sunce

Proleće kupa hladnim svetlima. Kao kada se nestali nakon brodoloma, sa pustog ostrva na kome su preživljavali prepuštajući se životinjskom u sebi, odjednom nađu na pragu civilizacije. Proleće me tera da se postidim svojih prljavih cipela i znojenja u predebeloj odeći. I sve to što mi je pružalo udobnost i zaštitu, toplotu, mekanost, odjednom je strgnuto sa mene, bačeno u vatru jer je toliko prljavo da ga ne vredi ni prati. Proleće me na silu  ubacuje pod hladan tuš, hajde sredi se viče. Sredi se, smogni snage opet, za neki novi život i nova umiranja. Na kraju i Isus, uskrsao u proleće, javljao se ljudima ne krijući svoje rane.Ne razumem ljude koji se obraduju svakom proleću kao da ga nisu videli nikada pre. Ne razumem ni odakle im toliko snage. Zar oni nemaju rana? Zar nismo preživeli istu zimu? Ili ih samo kamufliraju jer ne znaju da je sakrivena rana najopasnija.Ono što je drugima proleće, meni su slučajni susreti sa ljudima u čijim usputnim ljubaznostima vidim komunikaciju naših izranavljenosti. Kao kada mi prodavačica u zdravoj hrani kaže da joj je moja drečava jakna donela sunce. Ili mi serviser bicikala u sred posla napumpa gumu besplatno jer prećutno znamo da se vožnja biciklom ne uskraćuje kao što se obolelom ne uskraćuju lekovi. Proleće je razumevanje pogledom sa kasirom u supermarketu dok starija osoba ispred mene vadi novčanicu po novčanicu, kovanicu po kovanicu po još manju kovanicu kako bi u dinar bila tačna sa računom. Nama se ne žuri, mi imamo naš mali savez i sa radošću čekamo pobedu tačnosti i gledamo mala sitniš sunca u staračkoj ruci, dok ljudi u redu hukću premeštajući se sa noge na nogu.Ono što je drugima proleće, meni je odlazak na terapiju. Znaćete da imate dobru terapeutkinju ili terapeuta onda kada vam je odlazak kod nje kao stajanje pred blagim suncem. Kao iznošenje prašnjavih ćebadi na luftiranje. Kao trešenje tepiha koje snažno udarate praherom i puštate da se eho prolama vašim krajem. Na žalost, retko se danas može čuti rad prahera, zamenio ga je tepih servis. Ali ne postoji tepih servis za dušu sa njom mora staromodno. Svaka rečenica kao jedno TAP, TAP i čestice prašine nakupljene godinama kreću da se presijavaju praveći od sunčeve svetlosti jasno vidljive zrake.U proleće slomljeni ljudi šetaju gradom vucarajući debele jakne po rukama, kao što se gomila đubreta plutajući sliva niz reke i od toga ne možeš okrenuti glavu. Od jednom svo to đubre, đubre svuda, postaje šareniš koji izbija oči kao novogodišnji ukrasi na banderama. Sada je plastično đubre okitilo livade i grane i grozno je. Dokaz da čovek za sobom nikad neće ostavljati ništa drugo do beskrajne šareno smrdljive deponije.Izranavljeni ljudi na izranavljenoj planeti izranavljenih organizama stoje pred prolećem i glume sreću. Al' kada bi možda i prihvatili ono što Marko kaže, kada bi i oni mislili, rana je radost možda zaista i ne bi bilo veselijeg godišnjeg doba. Svi bi zajedno sa prolećem iznosili rane na sunce i bio bi to jedan divan karneval, slavlje u slavu preživelih dok đubre tiho nastavlja svojim putem, dalje niz reku.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram