Podeli
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Veverica sam. Bile su prve reči koje je "slučajno" pročitao naglas moj otac, čitajući poslednji tekst koji sam ovde objavila. I to je bilo to, naš razgovor više nije mogao da ode u iole ozbiljnijem pravcu.

Pogledao me je nasmejano svojim predivnim buljavim očima i ja sam shvatila poruku. Moj otac je moj najveći provokator. Čovek prosto u sebi ima duha za izvoz. I kada je, dok sam bila u pubertetu, primetio da sam paljevina po prirodi rešio je da me vaspitava tako što će da me provocira svako malo, čisto da vidi koliko mogu da podnesem. Ono što verovatno nije imao u vidu je, da ću, osim što sam prestala da se primam na provokacije i sama ovladati sposobnošću da bockam ljude tamo gde su osetljivi. Naravno, nikada tamo gde su najosetljiviji jer je to prosto čista pakost i to se ne radi. Ali, kada sam ukrstila njegovo vaspitanje i svoju ljubav prema pisanoj reči, shvatila sam da umem da sviram…. Često i po tuđim žicama.

Ono što me otac ipak nikad nije naučio, a to sam radi maestralno, je da sviram gitaru ili barem klavir. A strašno sam to želela. Međutim, to kada roditelj treba da vam bude i profesor, to baš ne ide. Otkako sam se zaljubila u reči, uvek sam o pisanju razmišljala kao o sviranju na nekakvom instrumentu. Zato mi je strašno važno koju muziku slušam dok pišem, to se prosto oseti u mojoj rečenici. Nije ni čudo što su mi misli u ovom tekstu iseckane zapetama, u pozadini ide nešto histeričniji džez. Pa ipak, puštam da me vozi. Klimam glavom i kuckam, nisam Telonius Monk, ali kada znam da sam ubola pravu žicu ja se odaljim od tastature, kao što je Monk u transu ustajao od svog klavira, a zatim čekao da ga melodija pozove da mu se vrati.

I eto, desilo se da sam poslednji tekst onako baš fino odsvirala.  Ja sviram, sviram a Tviter, na moju radost, pleše li pleše. Da se razumemo, i dalje stojim iza svake svoje napisane reče i njihov primarni cilj nije bila provokacija već da izrazim svoje razmišljanje, ali kao i svaki muzičar i ja volim da znam da se moja publika na svirci dobro zabavlja.

Međutim, ono što me je najviše obradovalo od svega je to što pisana reč još uvek ima snagu. Gledala sam pre neki dan dokumentarac na Netfliksu, zove se “Društvena dilema” i naježila sam se na koje sve načine silikonska dolina danas svira, a mi igramo i da toga nismo svesni. Oni kao u “Čarobnoj fruli”, puštaju algoritam da svira li svira, a mi kao pacovčići stali u red jedno za drugim i poskakali u more. Da vam ne bih sad prepričavala ovde film, kao što sam prepričavala “Mladog papu”, toplo vam preporučujem da ga pogledate.

E sad, svesna sam ja da sam daleko od frulaša iz silikonske doline, ali poput Keri Bredšo (koju je super opisala Lu u svojoj kolumni) nisam mogla a da se ne zapitam…

Ko u ovoj našoj internet zajednici ima veću moć, algoritam iz silikonske doline ili nas još uvek može pokrenuti i dobro odsvirana reč? Može li stvarno reč još uvek nešto istinski promeniti ili smo u eri u kojoj – reči lete, tvitovi odleću, ali samo zapisano u algoritmu ostaje?

Ja još uvek želim da verujem u reč, ali bojim se, ukoliko smo još uvek na primitivnom nivou primanja na najgore klik bejt naslove, ili pak na ono što jedna mala ja odsviram, imamo li kakve šanse protiv veštačke inteligencije koja se tek polako budi?

Komentari

Vaš komentar