Podeli
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Prvi put kada sam čula za Košare, čula sam za to od osobe čije političke stavove ne delim ali nas to nikada nije razdvajalo. Pa ipak, budući da mi je priča o Košarama dolazila od njega bila sam skeptična prema svemu što čujem ne želeći da upijam mrak i srdžbu sa kojom je to dolazilo.

Do pre nekoliko godina nisam znala da se bitka za Košare ikada odigrala. Bila sam zaštićeno dete koje je dugo verovalo u to da za vreme Nato bombardovanja nisu ginuli ljudi već samo zgrade sa izuzetkom nastradalih u zgradi Radio Televizije Srbije. A onda sam, odrastajući, iz dana u dan osvešćivala sve svoje zablude, a nešto kasnije i privilegije. Osvestila sam šta reč privilegija uopšte znači.

Rez na – Niš 2017. godine, festival Nišvil je uveliko u toku. Leto je, temperature dostižu rekordne visine, svakog trenutka se očekuje da pređu u četvrti podeok. Moja monodrama o Edit Pjaf učestvuje u pozorišnoj sekciji programa, cela ekipa je stigla, ali ja radim tako da uspevam da dođem tek za vikend. Bukirala sam sama sebi sobu sa klimom. Glavna i jedina glumica dolazi kod mene i kreće da ljubi zidove i da sa zahvalnošću pozdravlja predmete u sobi jer je prethodno bila smeštena u studentskom domu gde je shvatila kako neki ljudi provode celu godinu. Nakon što je devojci u čijoj je sobi bila, ostavila ljubavnu poruku u kojoj joj obećava da će pokidati fakultet i da nastavi vredno da uči, evo ti Milene kod mene sa koferom, šeta po stanu i govori – pa zdravo frižideru, zdravo klimo, hvala ti što postojiš, dobar dan kupatilo, jako ste lepi ogledalo, ja sam Milena drago mi je. Ukratko, devojka je osvestila svoju privilegovanost i rekla joj je hvala.

Ali to nije sve. Krenemo ja i ona iz Naisusa da se malo osvežimo, čule smo da u blizini na Nišavi postoji neka mala oaza, i je l’ te, gospođice prvi put u Nišu odu lepo na taksi, sednu i kažu, vozite nas do one oaze što je imate na Nišavi kad se malo izađe iz grada, a taksista nas gleda belo. Niko nikad čuo. No, napolju je vruće i gospođice iz „velegrada“ ne odustaju. Nađemo mi to mesto kad se magistralom krene ka Sićevačkoj klisuri, presrećne nešto malo više nego kada je Kolumbo povikao da vidi kopno otkrivajući Ameriku. Međutim, tamo sretnemo jednog neobičnog čoveka. Stidljivo je započeo razgovor sa nama pitajući nas šta mislimo koliko ima godina.

Iako smo sve vreme imale blagi zazor od njega, postepeno smo spuštale gard. To nam je došlo prilično korisno kada smo na sred magistrale, mokrih kosa i preplanulih tenova čekale taksi za nazad, dok nam kamiondžije usputno trube i gledaju nas iz obližnje kafane. Al’ šta ćete, gospođice su morale da se rashlade, pa makar posle džudžale pola sata na magistrali nadajući se da nas neko neće pomešati sa kakvim seksualnim radnicama. Srećom, nismo bile same. Sa nama je bio čovek koji je izgledao mnogo starije nego što zaista jeste budući da se bori sa teškom bolešću, dečko koji nam se predstavio kada smo stigle na plažu. Ispričao nam je svoju priču o rezervistima iz Niša i njihovom putu za Kosovo za vreme bombardovanja. I ja tada, po drugi put u svom životu čujem – Košare.

Prvi put kada sam čula za Košare, čula sam za to od osobe čije političke stavove ne delim ali nas to nikada nije razdvajalo. Pa ipak, budući da mi je priča o Košarama dolazila od njega bila sam skeptična prema svemu što čujem ne želeći da upijam mrak i srdžbu sa kojom je to dolazilo.

Međutim, kada je svoju priču sa mnom podelio džentlmen koji živi u maloj kući u blizini oaze pored Niša, kome je život sve samo ne lak, shvatila sam koliko ne znam ali i koliko je važno da saznam. Treći put, Košare se pojavljuju kao knjiga u kafiću na Staroj Planini na mom putu da osvojim Midžor. A četvrti put, evo Košare mi zbog filma koji nikako da nastavi sa snimanjem sad stalno igraju pred očima. I gledam tu sramotu i mislim se, zar ti ljudi nemaju ni malo poštovanja prema tome što rade, zar oni nikada nisu čuli za to šta znači reč – privilegija.

Da se razumemo, ja ovde ne zauzimam ničiju stranu jer se u sam slučaj zaista nisam udubljivala, ali ako bih morala da biram između reditelja i producenata, uvek biram reditelja jer prvo bi morao biti umetnik a ovo drugo su obično najčešće samo trgovci obučeni u nešto malo „kulturnija“ odela kojim sakrivaju da se ne razlikuju od bilo kog drugog komercijaliste koji prodaje usisivače.

Ali nevezano za strane, budući da i sami glumci i glumice nisu ptičice kojima je neko odsekao jezik, koji se sad prave gluvonemi, čast izuzecima, ja moram da se zapitam – znaju li ovi ljudi šta znači privilegija.

Na Košarama su izginula deca. Na Košarama su izginula deca od kojih je veliki broj onih koji su prvi put u životu držali pušku u rukama. Na Košarama su izginula deca i od same posmisli srce hoće da iskoči iz grudi, a do pre tri godine ja nisam znala ništa o tome.

Jer kada mi je o Košarama pričao čovek kojem ne verujem nisam želela da slušam, a kada mi je o Košarama pričao rezervista iz okoline Niša nisam trepnula. Dakle, ekipa ovog filma ima tu čast i privilegiju da ispriča TU priču nekim klincima još mlađima od mene koji za Košare nikada nisu čuli.

A pričati priču je privilegija sama za sebe. Biti deo priče, bilo kakve priče već je privilegija za sebe. Svako moje otkucano slovo na ovom papiru je privilegija, a vi… Vi imate scenario i imate kamere i scenografiju i kostimografiju i rasvetu i glumice i glumce i budžet, vi sve to imate da biste ispričali tu najpotresniju priču od svih. Priču kako su na Košarama izginula deca koja su po prvi put držala pušku u rukama ali je njihov osećaj da nešto brane bio veći od straha koji im NIJE sačuvao glave.

Imate privilegiju da se bavite filmom. Imate privilegiju da se obraćate publici. Imate privilegiju da ispričate jednu od najvažnijih priča ovog veka i šta vi radite? Šta vi to radite???

Šta to radite???

Deca su izginula na Košarama, a vi niste svesni vaših privilegija.

Postoji li strašnija stvar?

Komentari

Vaš komentar