Podeli:
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Mogu li milenijalci učiniti nemoguće – izbrisati granicu između „prve“ i „druge“ Srbije? Zauvek i tako da više ne postoji. Naravno, svesna sam da se „prva“ i „druga“ Srbija ne razlikuju puno od „prve“ i „druge“ Amerike, jer se ta podela svede na jako jednostavne stvari - „prva“ koja god zemlja je siromašna i samim tim manje obrazovana, druga je bogatija i privilegovanija te znatno obrazovanija. Međutim, nekad pomislim da ne postoji jednostavnije podele ni većeg i toksičnijeg raskola. Zašto bi onda milenijalnci tu mogli da učine bilo šta?

Pa možda zato što su polu generacija polu most između dva veka. Možda zato što je Maja Berović Ceca koju možemo slušati bez krivice vezane za ratni narativ. Možda zato što su milenijalci poznati po izmišljanju izraza/trenda nabijenog negativnim značenjem – hipster. Sećam se kada me je mama zainteresovano pitala šta znači ta reč želeći da sazna na koji način se to njeni učenici „vređaju“ po hodnicima srednje škole. Zašto uopšte ovo pominjem? Hipsteri su, koliko god, ako mene pitate nepravedno omraženi u Srbiji i svetu, prvi odnosno prve koje su posegnule za brisanjem granica između prvo i drugo srbijanstva. Da nije tako, ne bi se ložili na Mimi Mercedes.

Pardon, da nije tako ja ne bih bila večiti fan Mimi Mercedes kroz sve njene manje i više uspešne faze. Dugo nisam mogla da objasnim svoju opčinjenost Jovankom Oroz, Sestrom Drugaricom tj. Gudom iz Huda dok nisam shvatila šta je ono što je ona među prvima uradila – spajanje dve Srbije u jedan narativ. I prvi koji su to prepoznali na taj način nisu bili njeni HC fanovi, već mi – hipsteri i hipsterke na pragu četvrte decenije.

Ali na stranu Mimi M, ona mi je samo pomogla da jasno i glasno shvatim da odbijam da mi se nametne bilo kakva etiketa a najviše ta prvo ili drugo srbijanska. Daću sebi za pravo da pišem o Košarama, daću sebi za pravo da idem na Prajd, daću sebi za pravo da idem u crkvu, daću sebi za
pravo da sam feministkinja, ali najviše od svega – daću sebi za pravo da prilazim drugima otvoreno i bez predrasuda. Te etikete su kao i ove u modi – strašno puno koštaju a strašno malo daju za te pare.

Te iste etikete su nas dovele do toga da se naparfemisane gospođe iz teatra zgražavaju nad bilo kakvim spominjanem tradicije ali i da se tradicionalisti sablažnjavaju nad mojim feminističkim

pristupom religiji, mojom verom u Boga i verom u sve moje gej prijatelje. A ja kao i gore spomenuta dama, odbijam etikete, jer odbijam da me na silu osiromaše za hiljadu i jednu novu perspektivu.

Odbijam da ne razgovaram sa čovekom do sebe i da ne saznam sve što poželi da mi kaže o njegovom iskustvu iz rata. Jer da nisam čula i videla čoveka pored mene imala bih samo dve bedne opcije – da budem gospođa iz teatra ili gospođa zna se ko vozi traktor a ko otvara kapiju, a ja sam
samo i nadasve gospođa-ja. Ona koja želi da sasluša čoveka do sebe i koja će iz „prve ruke“ zauvek da nauči da ni u jednom ratu nema pobednika i da je sve sa čime se odatle izlazi samo gomila noćnih mora. A šta su svi ti nepotrebni raskoli između Srbija do mali kulturni ratovi koji rezultiraju
velikim posledicama?

Zato odbijam etikete, biram da te vidim. Odbijam etikete, biram da se čujemo.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar