Piše Sara Radojković: Sve što nam treba je dreg

Zato, ako ste očekivali neke velike mudrosti od mene ovaj put, „sashay away“ sa stranice, jer od sad pa do kraja teksta, pisaću kao da sam se nagutala najgorih mogućih esid šljokica i okitila ove reči u perje, leopard i čipku, ništa drugo me ne zanima dušice. Nego, hajde ipak jedan mali apdejtčić za one koji ne znaju šta je dreeeg...Pa mislim helooouuu, dozovite se ljudi! Najblaže rečeno dreg je vrsta izvođačke umetnosti u kojoj, najčešće muškarci, kreiraju svoje kemp ženske likove koje oživljavaju na najkreativnije moguće načine. Naravno, žene nekad rade isto sa svojim muškim karakterima, a nekad čak i sam Ru Pol bude nekakav drugi muškarac jer zašto da ne, dok god se žonglira sa perikama, mejkapom, veštačkim sisicama i umetnicma koji idu na guzove, sve je moguće. Ukratko... Dreg je sto posto drama i hiljadu posto zabava. Dreg je igra. Dreg su oživele Barbike koje karikiramo do besvesti kao kada smo im kao deca sekli kosu i razvaljivali im plastične udove. Dreg je igranje sa sopstvenom kožom. Dreg je radost. Dreg je kemp, kič i sintetika. Dreg je dreg, haniiiiiiii.... I dreg, oslobađa, bilo da ga izvodite ili samo gledate.Ja se naravno izvinjavam pravim dreg kraljicama i njihovoj zajednici ako ne uspevam da predstavim suštinu drega najbolje, ako sam se ovde možda okliznula na neku nespretno postavljenu reč... Ja znam samo da mi je Ru Pol ove nedelje spasao ovu moju cakanu glavicu. A pretpostavljam da je mnogima od vas dreg spasao živote, pomogao vam je da stupite u dodir sa svojom ženskom stranom i istražujete sve ono što vas je ikada zanimalo, od toga kako je u maminim štiklama do toga – možemo li se igrati unutar sopstvene kože do granica neprepoznatljivosti i razgraditi naše ja u hiljadu lego kockica od kojih ćemo sklopiti najdivnije Dizni igralište? Jer zašto da ne? Zašto da jebeno ne, izvinjavam se na ovoj mojoj prvoj javnoj psovci,ali – zašto da …........ ne?Umorila sam se malo i svega mi je dosta. Muka mi je od ovih naših preklapajućih „realnosti“ duplih ekspozicija u kojima je pitanje istine, pitanje snage sopstvene fantazije. Pa da se razumemo dušice, onda je stvarno pravo vreme da se svi okrenemo kraljici Ru! Da od sopstvenih izranavljenih bića napravimo makar spektakularni šou koji blista kao hiljadu i jedan lažni dijamant na haljini kraljice Latris Rojalllll, grlllllll....Mnogo smo ozbiljno shvatili ovaj život. Mnogo se ozbiljno povređujemo. Mnogo smo ozbiljno odvratni. I možda nam još samo dreg može sačuvati duše. Ta bezazlena prelepa izvrnuta fantazija. Ta sposobnost da od rane napravimo raskoš, da od osećaja zarobljenosti u ovoj koži, u ovoj zemlji, u našim glavama napravimo jbniiii spektakl haniiii i tako se oslobodimo kao kad se vatromet rasprsne na nebu uz nepotrbno glasno i šareno.Jer da se ne lažemo, ovde živimo taj dreg svakog dana, živimo tu kemp normalnost, živimo taj Balkan, živimo tu svetsku silu zarboljenu u telu male zamlje, zato hajmo onda već jednom da se poigramo sa sopstvom do kraja. Hajde, ako smo zauvek zarobljeni u nekakvom snoviđenju koje režira Emir Nemanja Kusturica da mu ga damo do kraja i splavove i trubače i leteće krave... Hajmo sve.Da nas vidim kraljice, koji sve to naši dreg alter egoi čuče u nama? Smemo li ih pozvati na igru? Smemo li ih pozvati na ples? Ili barem na lip sink pevanja himne „Hej Sloveni“! (Stvarno ne mogu opet da razmišljam da li sam povredila nečija verska osećanja. Komunjare će me razumeti. Možda i poneki dreg četnik.)I hajde uvek da se setimo šta nam Ru govori – ako ne možemo voleti sebe, prave sebe, cele sebe do najskrivenijih delova naših raskošno izranjavanih bića, kako ćemo onda da volimo bilo koga drugog?