Piše Sara Radojković: Jedna Mira ne čini proleće

Daniela Štajnfeld otkrila je ime svog silovatelja. Ne mogu reći da sam na svesnom nivou očekivala da se išta posebno desi nakon što je ime Branislava Lečića dospelo u javnost, ali moj bes morao bi da ima neko uporište u prevarenom očekivanju. Ni po koju cenu ne želim upoređivati medijski odjek koji je imalo razotkrivanje Miroslava Aleksića sa ovim, jer u pitanju nije nikakva trka. Devojke su seksualno zlostavljane i u najmanju ruku zaslužuju pravdu. Medijski tretman celog problema tek je deo šire problematike. Nisam gledala Danijelin dokumentarac ali sam je slušala u podkastu „U svojoj bašti“ kod koleginice Maje Šuše, te sam shvatila u kojoj meri je ova izuzetno hrabra žena, duboko zašla u problem. Otišla je čak toliko daleko da je posegla i za drugom stranom ove priče jer želi sistemski da utiče na to da bude deo rešenja. Nakon svega što je doživela, ona je smogla snage da sagleda celokupnu sliku, da se suoči sa zlostavljačima. Zbog toga ne želim biti ta koja će je suziti na medijsku optiku. Ovo je priča o sistemskom kvaru i kao takva mnogo je šira od medija.Besna sam od momenta kada sam na jezivom snimku čula glas Branislava Lečića kako izgovara reč čast. Nešto je u meni kvrcnulo. Valjda me je podsetilo na svaki sopstveni ulazak u tzv. hramove kulture i moje ushićenje kada sam zavirila iza kulisa JDP-a, ponosna jer mi baš ta institucija stoji negde u CV-iju. Valjda mi je bila nekakva čast, ne znam. A onda, u trenutku kada se ovakvom čašću, čašti jedan silovatelj, sve te časne institucije su neme. Ćute. Većina ljudi koja je progovorila, bolje da nije. Jedina osoba koja je postupila u skladu sa onim za šta sam, izgleda naivno, verovala da je normalna reakcija bila je Mirjana Karanović, glumica i osoba od integriteta.I samu me je ovo očekivanje iznenadilo.Kada sam zaboga miloga ikad pa očekivala išta od našeg pozorišnog sistema i čemu onda ovo osećanje? Da li sam previše pratila dešavanja preko bare, da li su me Ameri opet navukli na srećan kraj, da li i ja očekujem da se silovateljima zvekne jedno skarletno „cancel“ preko čela? Zapravo ne.Zahvaljujući snazi koju su ove žene pokazale, očekujem da se nešto uradi povodom bezbednosti žena na radu – bile one u pozorištu, u stranci ili bilo kojoj drugoj instituciji u kojoj su privilegovane osobe nesvesne granica pristojnog ponašanja na poziciji moći. Očekujem društvo koje jasno i nedvosmisleno staje u odbranu žrtve.Strašno je važno da ove devojke dobiju pravdu ali strašno je važno i da se ovakve stvari ne ponavljaju. Zato mi nije jasno kako će se to tačno desiti ukoliko je reakcija društva – muk. Pravimo se da se ništa nije desilo. Nećemo da se zameramo drugaru. On je veliki glumac. Isuse Hriste, kakve veze ima radi li na gradilištu ili je „veliki“ glumac, čovek je silovao devojku a onda joj je objašnjavao da je to pitanje časti. Ne treba mi sud da mi potvrdi ono što sam čula sopstvenim ušima.Kako mogu da se nadam da se ovakve stvari neće ponoviti onda kada pozorišne institucije ćute?Kada ne kažu, na primer, da će sprovesti sistemske promene u načinu rada i uspostaviti telo kome se žrtve napastvovanja mogu obratiti. Kada se ne oglašavaju povodom incidenta i ničim ne garantuju da će glumice, a posebno mlade glumice kao ranjivu kategriju, zaštititi od „ukazivanja im časti“ od njihovih kolega.Nakon slučaja Aleksić, ljudi se nisu libili da prozivaju FDU iako fakultet nije imao nikakve veze sa privatnom školom Aleksića. Budući da je ta ista privatna škola orbitirala oko tog čoveka, prirodno je da ista nije ni mogla da se oglasi. Međutim, FDU je reagovao i uspostavio telo kome su žrtve anonimno moglo da se obrate. Oko Lečića se ipak, u glavnom ćuti, kao da se čeka da se sve to zaboravi. Kao da je u pitanju nekakva medijska pandemija, čekamo da ona prođe pa ćemo nastaviti sa životima kao da se ništa nije desilo.