Piše Sara Radojković: Smrtnost naših roditelja

Nisam želela da otvorim ovu temu tako rano u našem odnosu. Ali vremena nema, roditelji nam sve brže umiru. Svaki milenijal koji je zbog pandemije vikao na svog roditelja da nosi masku sigurno je barem u jednom trenutku pomislio – molim te Bože samo da ih ovo zaobiće, nisam spremna da ostanem bez roditelja. Niko nikad nije spreman naravno, ali broj mojih prijatelja bez jednog roditelja raste. Ana Vučković, koju čitate na ovom istom mestu, napisala je sjajnu knjigu o tome. Nažalost, sama smrtnost naših roditelja više nije ono što najviše boli. Od mnogih smo se ovih dana oprostili na način na koji do skoro nismo mislili da je moguć i to je nešto što nikada neću oprostiti ovoj vlasti. Laži zbog kojih su naši roditelji umirali nečujno i zbog kojih su bili ispraćeni još tiše.Ali ovaj tekst ne zaslužuje da trošim reči na njih, ovaj tekst posvećujem njima, nesahranjenima.Roditeljima mojih prijatelja kojima ćemo zauvek ostati dužni poštena napijanja na daći, onako kako bi oni sigurno hteli da se uroljamo, jer to je oduvek bilo ono što su oni želeli za nas – da nam u životu bude makar malo lakše nego njima.Zato su i grešili, oh, kako su samo grešili. Smrt me neće naterati na licemerje, moju istinu ljubav štiti. Ista bezumna ljubav zbog koje su i oni tako trapavo pokušavali ono što sad pokušavamo mi – da budemo njihove bolje verzije. Uostalom, to je čini mi se nekako i naša svrha. Proživeti ih kroz sebe, spoznati ih kroz sve one terapije na koje oni nikad nisu išli, odbaciti ih da bi ih zavoleli onako kako samo zrelost tridesetih dopušta, a zatim napraviti i taj mali korak, taj novi koračić – voleti malo otvorenije, pokušati malo hrabrije, misliti malo trezvenije i evo, svet je postao bolje mesto.Mama, napredovali smo! Ti si ceo život živela iznad svojih roditelja a vidi mene, radosno ti mašem sa drugog dela grada. Ali to je dobro, uštedeli smo mnogo svađa. Ti i deda ste se krvili, psovali i treskali vratima zbog Slobe a mi smo dotakli taj nivo zrelosti da si ti rekla da ćemo uvek glasati tačnije ne glasati zajedno, kao porodica.Tata, napredovali smo! Sa ocem nikad nisi pričao o osećanjima, a ja tebi pišem pesme na koje zajedno plačemo. Mada, budimo realni ti se baš lako rasplačeš, zbog čega mi je neobično drago. Često se time čak i hvalim – znate, moj tata često plače, uvek kažem sa (ne)skrivenim ponosom.A ovo nisu jedini primeri, čak se više i bolje razvodimo od naših roditelja. Razvodimo se tačno u onoj meri u kojoj su se naši roditelji zadržavali u paklenim brakovima. Sećam se kad sam iz majčinih usta čula kako izgovara – pa nije mogla da se razvede, njen otac bi se strašno razočarao. Malo mi je falilo da padnem sa stolice. Al' dobro, neko nije osećao slobodu da se razvede, neko traži partnera preko Tindera, svaka generacija svoje breme nosi.Ne znam kako se ovaj tekst pretvorio u spisak stvari koje bolje radimo od naših roditelja ali kako znam da je i njima zbog toga drago daću sebi slobodu da nastavim. Dosta bolje pijemo i drogiramo se od vas, to prosto ide sa većom informisanošću. Moja generacija je zaista tu imala sreće, do trenutka kad smo stasali heroin je stvarno postao nešto što se ne radi, a termin rekreativno drogiranje je sad nešto uobičajno, kao što je na primer rekreativno trčanje.Nemerljivo više radimo na našem mentalnom zdravlju, mada lično i dalje nisam zadovoljna brojem ljudi u svom okruženju koji ide na terapiju, jer je i dalje toliko onih koji se očigledno muče ali je stigma jaka ili im je prosto bolje da daju novac na nešto drugo, što je druga stvar koju nikad neću razumeti.Čini mi se da imamo bolje odnose sa vama nego što ste vi imali sa svojim roditeljima. Evo na primer, ne samo što sam se mnogo ranije osamostalila od svojih već svakog trenutka očekujem poziv od majke koja će me ponovo naterati da se zakunem da neću da je blatim po novinama. Al' šta da radim ženo. Nisam te ja terala da me bezrezervno podržavaš u odabiru umetničkog fakluteta. To ti se u narodu kaže – hrani kuče da te ujede.U proseku smo dobijali mnogo manje batina nego naši roditelji, mada znala je i ovde da proradi varjača da se ne zezamo. Čini mi se da smo nešto manje skloni tome da budemo prevareni, nekako trenutak kada ste svoje poverenje dali Dafini ipak je bio jedinstven u novijoj istoriji. Nama to ne bi moglo da se desi. Ne zato što smo mnogo pametniji već zato što smo za razliku od vas odrastali u tranziciji koja trenutno pleše po jugoslovenskim grobovima u svom najraskošnijem obliku.Ali postoji ta jedna stvar u kojoj ste definitivno bolji od nas, a to je nesmotreno pravljenje dece. Koliko sam se samo puta zapitala ko još dobija treće dete na pragu građanskog rata, ali dobro ajde valjda je to isti taj „ma neće valjda“ mehanizam zbog kojih smo skrštenih ruku čekali da nam korona laganim tempom dođe iz „daleke“ Kine.I stvarno evo, za to vam skidam kapu. Odgajati decu kroz ratove, bombardovanja, sankcije i tranziciju, pa nije ni čudo što tako brzo i lako odlazite na onaj svet, biće da ste se umorili. A šta onda mi čekamo, i zašto ja u ovim godinama imam dve biljke, a moja mama je imala dvoje dece, pisaću u sledećem tekstu.Do tada, dopustite da sada, u ovom trenutku mislimo na vas, i na sve naše nesahranjene. Da vam kažemo da vas volimo i da ne brinete, niste vi nesahranjeni jer vas je pokušaj demokratske Srbije zatekao i na onom svetu, već zato što vas ne damo i zato što ćete još neko vreme morati da živite kroz nas. Tu ste, tu smo.