Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Sigurno vam se nekada desilo da to čujete ili pomislite za nekog drugog. Pogotovu ako ste, šta ja znam, razmaženo milenijalsko odraslo, a ne doraslo ljudsko biće. Pozdrav za gospođu iz komentara sa prethodnog teksta. Nemam dokaz da je u pitanju gđa a ne gdin, ali bih radije vodila zamišljeni razgovor sa nekom ženom, muškarci malo sporije pale, zamara me to. Da, naravno da čitam komentare, mada sam tu optužena za nerad a ne za umor, ja ću to ipak malo okrenuti u svoju korist.

Umorna sam ti sestro slatka, od svega. Ali bukvalno od svega što je oko mene. U smislu baaaš svega što je oko mene, svake senzacije, svake informacije koju trebim kao nekad što sam trebila sočivo sa babom – lažna informacija, korisna informacija, beskorisna informacija, dezavuišuća informacija. A zilion ih je, i informacija i senzacija. Ili ih barem ja sve primećujem – od novog trenda koka – kola poezije u kampanji do vrednih očiju baka Slobodanke kod koje kupujem cveće. Umorna sam od ove glave što mi je na ramenima. Umorna sam, u stvari, od sopstvene svesti.

Sad, ovo verovatno zvuči čudno, ali veruj mi i nije. Istina je da je u pitanju jedno dosta trpno stanje, ovo je kao da sam rekla umorna sam od gledanja. Ali ko puno gleda taj može i od gledanja da se umori. Uf, sad mora da te baš nerviram. Čekaj da probam bolje to malo.

Umorna sam od dileme – otići ili ostati, koja mi se otprilike dešava kao menstrualni ciklus, jednom mesečno. Umorna sam od toga što ima taj internet i na njemu ima svega i sve se čini nikad dostupnijim, i jeste ali moraš baš jako dobro da znaš šta hoćeš i na koji način što u stvari u opšte nije lako kada postoji taj mali milion informacija i opcija oko tebe i baš sve te mami na svoju vodenicu. Umorna sam od gledanja sastava na proizvodima koje svakodnevno kupujem. Umorna sam od toga što sam se ja pet sati dvoumila između sojinog mleka sa vitaminima i običnog dugotrajnog, jer ipak je to samo za kafu, a onda izađem ispred prodavnice i vidim gladnog čoveka.

To je razmaženo? Oh, i te kako je razmaženo. Strašno sam umorna i od svoje razmaženosti, od toga što imam svest koliko treba da sam zahvalna na svemu što imam i jesam, veruj mi, radim na tome svakog dana. Na svemu radim svakog dana. Da budem manje ogorčena, više solidarna, manje zavidna više podržavajuća, komunikativna a ne napadna, mudra ali ne sveznalica, da prihvatam svet u svojoj dualnosti ali da ne prihvatam nepravde koje su mi ispred nosa, otvorena ali da se ne trošim na gluposti i ljude koji to ne zaslužuju. Kao neka društvena emotivna ekonomija, vaganje, proračuni – svakog dana.

Umorna sam od slušanja svih tih više ili manje pametnih propovednika sa društvenih mreža. To vam je gospođo, kao nekad što su ljudi propovedali različite religije, samo digitalna verzija, a propoveda se stil života i doprinosi se zajednici, ali ne toj religijskoj nego toj virtuelno stvarnoj recimo aktivističkoj, ali češće potrošačkoj jer to vam je sad najjača religija na svetu. Cela ta stvar oko potrošnje. Kupovati najbolje, najpametnije pa sad još evo i sa nekim smislom. Razmišljam se da li i ja to da postanem, kad se nekom vrstom pripovedanja bliskom propovedanju i ja bavim.

Umorna sam od toga što sam konstantno svesna da je jednom postojala jedna Jugoslavija. To me baaš zamara. Taman prerastem svoje levičarske ideale i kažem sebi – alo, koliko god sanjala utopiju stvari moraju da idu od pojedinaca ka grupi. Pa se probudim u novobeogradskom bloku i kažem sebi – Bože, Bože, vidi ovaj prelepi kej i ovu savršenu organizaciju, ovaj beton u simbiozi sa zelenilom, sve je to nama socijalizam ostavio.

I tako, sestro slatka, umorna sam ti od čega god hoćeš. Ali to je u stvari super. Jer postoji taj umor koji je odličan. Kao kada sam pre neki dan napravila krug na bajsu – blokovi, Topčider, Hajd park, Autokomanda gde sam zabola najjače parče pice ikad (otvoreni smo za sponzorstva, javite se marketingu), Hram, niz praznu Nemanjinu pa na tramvajski most, pa se malo skršila prelazeći mokar ivičnjak (ali mnogo dobro znam da padnem), pa Sava Centar, pa kuća. Došla sam kući krepala k’o kuče. Umorna al’ ispunjena.

Tako da ti kažem nije taj umor uopšte loš sve dok nije preumor. Sve dok pored te glave na ramenima imaš i snagu u nogama, pa naizmenično raspoređuješ opterećenje. Tako da eto, nisam ti odgovorila baš na komentar, ali hvala ti puno u svakom slučaju, tek sam krenula, svaki vid podrške znači. Ne daj mi se gospođo i umor je okej.

Tagovi

Komentari

Svi komentari (17)