Skoro me je strah da izgovorim ovo – dobro sam, ali jesam. Trud i rad se isplatio i sada me brine nešto drugo, šta ako me zaposedne jedna drugačija smrt, konformistička? Malo je smrti koje prijaju kao ta. Možda to i nije smrt koliko je pogrešno korišćenje života, traćenje vremena samo na to da ti bude dobro sa minimalno uloženog truda. Što podrazumeva zaobilaženje svih sjajnih iskustava za koje je potrebno puno truda.
Ono što me pre svega brine u toj ušuškanosti je odsustvo potrebe za bilo kakvom pobunom, angažmanom povodom nečega što ne donosi direktnu ili nikakvu ličnu korist. Ušuškanost u zoni komfora podseća me na Odisejevu zarobljenost na Kirkinom ostrvu i tu potencijalnu pretnju da svako malo mogu postati svinjica. A nakon ovih praznika, čini mi se da nisam daleko. Šta li će tek biti kada mi legne onih tri hiljade za vakcinu pa sav ručno pravljen sladoled bude moj?
Fizički izgled i jeftini a zapravo skupi politički poeni na stranu, kada bi me danas neko pitao kakav je život u Srbiji gledano iz mog ugla morala bih da mu kažem – nije loše. Kako se živi? Dobro. Ja sad ne znam ima li to veze sa mojim niskim standardima ili činjenicom da sam prilično rano spoznala koliko je važno ne uzimati stvari zdravo za gotovo, ali meni je trenutno predivno. I bojim se da će iz tog mog mehura malo toga moći da me pomeri. Ukratko, dovoljno je držati me ušuškanu u stanju u kome ne strahujem za sledeću kiriju, da su moji generalno zdravi i da je moje mentalno zdravlje u balansu i ako mene pitate, živim u Švedskoj samo ovde još mogu da se biraju i sve vrste vakcina za plaćeno pelcovanje.
Istina je, sigurna sam, drugačija. Ne znam kako je radnicama i radnicima u fabrikama na jugu Srbije. Kako im je dok se preznojavaju noseći maske i trude se da ispune dnevni target na proizvodnoj traci. Ne znam kako je ljudima koji žive pored reke Lim dok razmišljaju da li da ostave sve za sobom i ceo život počnu od nule, negde gde nema reke, čisto da budu sigurni da opet neće biti nekome na putu. Na kraju, ja ne znam kako je drugim ženama okruženim zlostavljačima ali i pripadnicama i pripadnicima manjina u ovoj zemlji.
Kada je meni dobro, ja vrlo privilegovano smatram da je svima dobro. Što se kaže, sit gladnom ne veruje. Ali ovo nije tekst o privilegovanosti, ovo je tekst o sporoj, udobnoj, mirisnoj, eutanaziji. O tome kako je lako raspilaviti se. Dopustiti tonusu da se opusti, kako organizam jednom kada se reši stresa i dođe u to divno opušteno stanje nikada ne želi nazad u grč, a i zašto bi.
Problem je onda u tome što okrećem glavu, što ne zapitkujem da li će i koga koštati to što je meni danas sasvim dobro. Da li smo mi sad u takozvanoj honeymoon vazi u kojoj zlostavljač čini sve da mu prepustimo potpunu moć, da bi nas onda, kada stvari krenu po zlu prekorno okrivio za sve i nastavio svoju tiraniju?
Ne znam, ali mene sve manje brinu vesti o korupciji i kriminalu koji buja kod nas, o ekološkoj katastrofi, o poskupljenju struje, ulja i ostalih osnovnih potrepština. Jedina stvar oko koje nikad neću biti ravnodušna, doduše, je položaj žena u ovoj zemlji u kojoj ih podvode moćnici a iznad glave mi lebdi strah da oni nikad neće biti odvedeni pred lice prave, ali onako stvarno. I to me se tiče, samo zato što me svakodnevno žuljaju oštrice patrijarhata kao kamenčić u nekoj cipeli. Ali to je kamenčić sa kojim već tako dugo živim, skoro pa sam se i na to navikla.
Tako vam je u toj mojoj Švedskoj. Iluziji. Nadam se samo da će buđenje biti nežno. Ne očekujem poljubac princa, jedan razuman alarm sa nekoliko snooz opcija je sasvim u redu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare