Piše Sara Radojković: Sa distance

Kolumne 16. apr. 202112:59
Podeli:
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Ne postoji ništa lepše i elegantnije od preciznog i samouverenog šuta sa distance. U košarci ali i u životu, rekla bih. Nema suvišnog kontakta samo suve koncentracije, lagani skok i pokret zgloba. Samouvereni još krenu i da trče u odbranu, a da pogledom ne isprate konačan prolazak lopte kroz obruč, dovoljan je samo zvuk. Međutim, teško je odoleti trenutku prljavog kontakta, probijanja kroz reket i kešanja o obruč prilikom zakucavanja. Isto tako, teško je odoleti da se u nekoj raspravi, analizi ili saradnji ne upecamo u prljavi kontak, ostrašćenost, sagledavanje situacije iz iskrivljene perspektive.

PROČITAJTE JOŠ:

Distanca je jedna tako dragocena stvar, šteta što ne umemo da je cenimo. Moj otac ima teoriju da nam je Bog poslao Koronu jer se nismo dovoljno grlili i već danima izvlači poetične citate na temu dodira koje beleži u svoju svesku pa mi ih onda čita preko telefona nadajući se da će završiti u kolumni. Neće, naravno. Ne, dok nešto ne opovrgne moju teoriju da bi nam korisnije bilo da naučimo šta su sve blagodeti distance. Ne nužno fizičke. Distanca može biti i emotivna, distanciranje je isto što i neki vid otklona, napraviti korak unazad, udahnuti duboko i potruditi se da sagledamo širu sliku, istinu u svoj svojoj kompleksnosti.

Problem sa distancom doduše, je ta što se ona ne može ostvariti na silu. Možete probati da napravite racionalni otklon od nekog događa, međutim emotivno distanciranje često se svede na potiskivanje i pitanje je vremena kada će se bomba aktivirati. I šta će je aktivirati, naravno.

Na moje iznenađenje, prikazivanje serije „Porodica“ učinila je upravo to da se oživi deo naše istorije pokazujući mi u kojoj meri se mi nismo distancirali od događa i koliko ga nismo ostavili za sobom. Isto se desilo i sa filmom „Quo Vadis Aida“ pa i sa „Darom iz Jasenovca“. Bez ulaska u raspravu o umetničkom kvalitetu ili manjku kvaliteta pomenutih dela, rasprave koje su usledile nakon njih bile su (većinski) sve samo ne argumentovane, hladne i distancirane rasprave.

Rasprava vezana za „Porodicu“ čak se bazirala i na tome ko od gledalaca ima koliko godina, te da je serija valjana jedino da bi klincima i klinkama uopšte predstavila aktere, umesto nekakvog dosadnog dokumentarca. Ovaj argument najčešće je dolazio od ljudi starijih od mene, od onih koji imaju svoju viziju stvari, onih koji se svega toga živo sećaju, onih koji su verovatno gledali ovu seriju i pitali se: „A gde sam ovde ja, gde su godine moje mladosti koje su pojele skakavci, a trebalo je da budu najbolje godine mog života?“

Razumem ih, isto sam reagovala kada sam gledala Hanekeov film „Amour“ koji govori o ostarelom bračnom paru, dok se sudbina istog takvog para meni odvijala pred očima. „Kakva je ovo bedna vizija starosti, gde su užasni mirisi i otegle kože, gde je bol, gde su pelene za odrasle i gutanje ponosa, gde???“, mislila sam ne shvatajući da Haneke nije pravio film o meni koja brinem o babi i dedi. Naravno da mi se film nije dopao i naravno da ga nisam gledala sa poželjne distance od sopstvenog iskustva. Mada, mogli bismo sad da kontepliramo nad pitanjem ne treba li umetničko delo da prikaže situaciju tolike istinitosti da u svojoj univerzalnosti može objediniti različita a suštinski ista iskutva… Verovatno, ali to je za neku drugu raspravu.

Ono što mene kod ovog nedistanciranja od ere Miloševićeve vladavine brine je to što ako se od toga ne distanciramo, ne znam kako se nastavlja dalje. U stvari znam. Tako što nam stasavaju generacije koje sad upisuju fakultete, a za vreme Miloševićevog hapšenja još uvek nisu bili ni rođeni. (Feeling old yet?) Pa opet, pitanje je kako ćemo njima pričati o tim događajima i kako ćemo ih tretirati. Hladno i sa distance, ili ostrašćeno, na način koji pokazuje da preko toga još uvek nismo spremni da pređemo, da ga pustimo, da kažemo – ovo više nismo mi. Možemo li uopšte, zaista nastaviti dalje ili će nas ostrašćene rasprave svakodnevno vraćati u mulj prošlosti?

Možda je distanca ključ, možda i nije. Možda uvek treba ići kroz proboj reketa jer kakav je to život bez zakucavanja, ali možda, samo možda, u redu je poentirati štedeći kolena i čuvajući se nepotrebnog kontakta i nezgodnog doskoka na zglob. Dva poena su dva poena, pitanje je samo kako biramo da ih postignemo.

Umetničko biće u meni bira da pozovem oca da mi opet diktira citate o značaju dodira, da ide kroz reket, da zakucava ako bi mi neko ponudio lopovsku, ali ona pametna strana mene ipak više voli šut sa distance misleći o tome kako je lepo što je Bjelica izabrao broj 70 za svoj dres, jer to je možda i najbolje – ići dalje, ne zaboravljajući odakle si došao dok zarađuješ milione na nekom drugom kontinentu.

Volim ja svoju zemlju, ali zaista, možda je najbolje voleti je sa distance.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar