Takve knjige se više ne prave. Obimnost nije važna, ni to što imaju tvrde korice, ni končani povez, ni zlatotiskom ugraviran naslov kakav više ne možete pronaći u knjižari. Ova knjiga, inače monografija pesmica i crteža dece iz osnovne škole "Olga Petrov“ nastala 1975. godine, jedinstvena je po svom neustrašivom naslovu - "Dođi da volimo svet“. Zar naslovna rečenica nije najhrabrija stvar koju možete uputiti nekome pod pretpostavkom da ste i vi sami spremni za jedno takvo herojsko delo.
Možete li zamisliti to da istinski i sveobuhvatno volite, ne jednu osobu, ne porodicu ili grupu ljudi, ne životinju, ne reku, kraj, grad ili zemlju, već ceo svet. Baš ceo svet, baš ovakav kakav je. Naježim se pri samoj pomisli na veličinu ovog zahteva, ovog izazova, ovog poziva – Dođi da volimo svet. Hajde ako smeš, dođi… Budi… Usudi se… Da voliš. SVE na SVEtu.
A sve na svetu značu – i njegovu nepravdu, i njegovu lepotu, i njegovo truljenje, i njegovu veličinu, i njegovu štroku i iznad svega, sve njegove stanovnike i biljke i životinje i žene i muškarce. Dođi da volimo svet. Nema ovde nikakve dečje naivnosti, nikakvog bezazlenog poziva na igru. Ovo je poziv na autodestrukciju. Ovo je poziv na igru kukavice u velikoj brzini i lošem vozilu.
Dođi da volimo i onaj svet u kome se podvode devojčice jer je pozicija moći uvek pozicija moći i kao takvu je treba ukinuti, a to se može jedino ako se stvarno strašno, stvarno preteško i stvarno jezivo boriš i spremna si da voliš svet. Ovaj što te je povredio toliko puta kada si htela da mu učiniš pravdu.
Dođi da volimo svet. I kada nema baš nikakvog smisla. I kada senzacionalizam ispovrati po tebi nesvarene deliće realnosti. I kada neko tvoj koga jako voliš sedi preko puta tebe i plače. I kada ne znaš više kud bi sama sa sobom. I kada te iste stvari iznova razočaraju. I kada zalazi krvavo sunce, a tebi je sve jedno. I kada u si u istom trenutku i najsrećnija i najtužnija, kada ti se živi zauvek i umire momentalno, istovremeno, e baš tada, tada pogotovu – dođi da volimo svet.
Ili… Ako je to previše, a jeste previše (jer kako se uopšte voli i ko to zaista ume da radi), ti dođi da bolimo svet. Svet se boli tako što mu ne daš da umre. To je barem lako i to svako zna. Stvari nas bole dok se još uvek odupiremo smrti. Kada umreš, onda te više ništa ne boli. Vrlo je jednostavno.
Zato dođi da bolimo svet. Kada nas ponižavaju i potčinjavaju, kada od nas prave žrtve dođi da našu bol iznesemo na sunce kao zastave, prvo da zaceli, a drugo da bi se u njemu svi ogledali. Neka u našem bolu prepoznaju obrise svojih naduvenih lica i stomaka. Nismo mi žrtve mi smo one što preživaljvaju, iznova i iznova. Mi smo transparent na kome piše da smo ćerke veštica koje niste uspeli da spalite.
Ako budućnosti uopšte bude bilo, ona će biti ženska. I to je isto tako vrlo jednostavna stvar jer sposobnost da se boli i voli svet dođe mu kao urođena sposobnost. Osim što nije urođena, nego nametnuta. Toliko nametnuta da je naše postojanje postalo vid umetnosti.
Zato, hajde, dođi, dođi da volimo i bolimo svet. Odaberi način i preživi, a svet će te boleti i voleti zauzvrat.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare