Podeli
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Pored knjige i psa, bicikl je čovekov najbolji prijatelj. Ja sa svojom Grozdanom, biciklom koji sam dobila na poklon nakon što su mi ukrali prethodni, imam prilično dobar odnos. Skoro smo kliknule, zajahala sam je iako je bilo hladno veče, stavila sam Bijonse u uši i prošpartala uzuduž i popreko Beograda, te se izgubila negde na gradilištu Beograda na vodi. I znate šta? Taj deo do kog sam imala staze i svetla i nisam se plašila za svoj život, taj deo Beograda na vodi mi se baš dopao.

Vrtim pedale, gledam preko reke, ide mi para na usta i odjednom – ja u nekom evropskom gradu. Imam fleševe na svoju davnu posetu Hagu (išla sam sa svojom bejzbol ekipom, ne na suđenje za ratne zločine). Prolazim kroz ljude od kojih bi me većina rado snajperom skinula sa tog bicikla, budući da pomalo i manijačim, ali hej oni su na mojoj stazi ne ja na njihovoj, i čudim se, šta je bre ovo? Gle ima i kulturno umetničkog sadržaja!? Vidi ti ove slike brabiceeee, koji su ovo formati, pa prosečan slikar u Srbiji da odvoji samo za boje i platno ove veličine pa da crkne od gladi, a ovde cela izložba. Ju ju ju, kakva su ovo kontradiktorna osećanja u meni, šta se ovo dešava? Zašto mi se sve ovo ovoliko dopada, mislim se i završavam u nekom mraku sa uspavanim bagerima mrmljajući “Oče naš” kako bih imala asistenciju pošto su crne rupe svuda naokolo. I izbijem ti ja, uz Božiju pomoć, negde kod Sajma, na nekakvu stazu ponovo.

Međutim, kako sam nastavila da pedalam ka mostu na Adi tako se polako vraćam sebi. Čekaj, čekaj, niko nikad nije odgovarao za rušenja u Savamali, pitaj Boga koliko je novca ovde oprano, ovaj projekat je urbanistički pakao, nemoj da te očara ta blistivost privida normalnog života i ona mekana podloga kod košarkaških terena. Znam da želiš da živiš u normalnom gradu u kome su promenade pored mora ili reke normalna stvar, ali budi jaka, nije ti ovo Šabac (r.i.p.), do juče su ti hapsili prijatelje jer su mirno išli ka kući, ti isti koji ti tu mažu oči nekakvim staklenim dildom koji su posadili gde mu mesto nije. Zemlja zove Saru, zemlja zove Saru, oteraj taj osećaj oduševljenja iz sebe, naređujem svom unutrašnjem biću. Međutim, lepe slike obeležene biciklističke staze koja se završava nigde i uređenih parkova za decu sa mini stenama za penjanje mi ne izbijaju iz glave. Omađijana sam.

Sutradan, promrzla od divlje vožnje po Beogradu rešim da ostanem kod kuće i pogledam na zoomer.rs portalu za mlade koji između ostalog uređujem, emisiju Šorc. Kad tamo Nikola Pavlović, ugostio divnog mladog reditelja Danila Stanimirovića koji je svoj kratkometražni film posvetio Bambilendu u Požarevcu. I ja skapiram u čemu je fora. Belgrejd voterfront je moj Bambilend. Naokolo kriminal i korpucija, al’ ja sam dete i hoću da mi svetli i da mi je lepo i da postoji neki privid normalnosti. I sad sam vam u problemu dragi prijatelji, šta da radim?

Šta kada me put opet povuče sa te strane reke ili kada neko od mojih prijatelja slikara jednog dana možda bude izlagao u onim galerijetinama. Ili bude igrao neku predstavu, čula sam da će biti i pozorište. Šta tada da uradim?

Da glumim principijelnost ili posegnem za onim što je uradila velika većina naše zemlje – kažem jednom se živi, pa zaslužujem valjda i ja svoj Bambilend, bila sam dobra devojčica ove godine. Da budem umetnica kolaboratorka, umetnica vučica ili umetnica ovčica? (Da znam, imam biološke predispozicije za ovu poslednju vrstu i nije mi drago.)

Nastaviće se…

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar