Pre samo par dana, jednog lepog nedeljnog podneva mogli ste da me vidite kako skačem u džaku, trčim sa jajetom u kašici i vučem kanap. Da, bila sam na 33. rođendanu svoje drugarice i igrali smo igre bez granica. Kao deca. Debili. Toliko smo skičali i cičali da je moja koleginica koja živi u blizini morala da mi pošalje poruku sa pitanjem šta se događa. Pozvala sam je da nam se pridruži, ali na žalost, kao što su neka deca morala da vežbaju klavir dok se druga tuku na ulici, tako je i moja koleginica morala da radi.
Možda će baš zbog toga ovih dana biti premijera njene serije na nacionalnom servisu (kidaj, devojko!) dok ja evo, škrabam naokolo. No mnogo važnija spoznaja od mi je tada sinula pred očima. Kako bi moj drugi omiljeni (prvi je Coby), trenutno uhapšeni muzičar sa Balkana rekao – I dalje sam isti. Na sreću svih nas debila koji se i dalje lože na igre bez granica – da, i dalje smo isti.
A to je jedna jako moćna spoznaja. Znati šta je čovek u srži, u korenu. Sve više mislim da se čovek vremenom samo prividno menja, da zri odnosno stari ali da tada zapravo dobija samo slojeve koji otežavaju kretanje njegove suštine. Do njega se teže dopire i prava ona ili on se sve teže vide. I nekako, mislim da to može da se primeni na mnogo više stvari od samog čoveka. Mislim da to može da se primeni i na društvo. Na ovu našu državu, Srbiju.
Da li menjamo naša društvena uređenje? Menjanjamo. Da li smo bili monarhija, zatim socijalistička savezna šta sve ne, zatim „demokratija“ pa sad evo i stabilokratija/autokratija, kako nam drago? Jesamo. Ali, da li smo u srži mi zapravo uvek bili ti isti mi nevezani za društvene i tektonske istorijske poremećaje? Vrlo verovatno. Samo u tu srž, teško je da se pronikne.
Može da se kaže da smo i dalje taj isti narod koji bi rado video da komšiji crkne krava, ali bi žrtvovao pola svog imanja da zaštiti tog istog komšiju od neprijatelja koji dolazi od spolja. Verovatno smo zapravo najsličniji onim nama koje je Nićifor Ninković, lični berberin Miloša Obrenovića, opisao u svojim memoarima. Prvo te spasem od Turaka, onda ti to naplaćujem po svakom mrtvom konju kojeg sam izgubio u pohodu.
Nićifor je do duše bio ciničan čovek. Ja volim da gledam na nas kao na istraumirano dete nikad zalečenih trauma, pa besnimo li besnimo, igramo se sile, sve bismo da nas veliki momci iz okruženja prepoznaju, jer nam očajnički treba ta potvrda.
Ako bih baš morala da radim psihološki profil naše države, rekla bih da smo neko ko se u formativnim godinama nikada nije osećao bezbedno te da su posledice toga još uvek nesagledive. Patimo od ozbiljnog poremećaja ličnosti i sve što nam suštinski treba je da pronađemo način da sebe bezuslovno zavolimo. Da sebe baš onako najiskrenije, onako kako je sa mnom radila moja psihoterapeutkinja, onako snažno najsnažnije zavolimo – pa čak iako smo debili koji u 33. skaču u džaku.
Kad do tog stupnja stignemo, verujem, sve će nam drugo lakše u životu ići. Do tada ćemo se, na žalost kao tinejdžeri, zaljubljivati u „snažne“ lidere spremni da nas naizmenično hvale, pa zlostavljaju, samo zato što onu snagu u nama nikad nismo umeli da prepoznamo i zavolimo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare