35
Svojevremeno je čuveni fotograf Vican Vicanović portretisao patrijarha Pavla i u nekom trenutku mu se obratio sa „vaša svetlosti“, na šta mu je dobri patrijarh uzvratio: „Kad sam ja svetlost, šta će ti onda blic.“ Ovih dana, a povodom upokojenja patrijarha Irineja, „svetlost“ je ponovo vaskrsla iz usta neke priučene televizijske voditeljke koja je, u neznanju, „prosvetlila“ počivšeg prvojerarha, dok je neka njena koleginica, sličnih obrazovnih, intelektualnih i vokalnih kapaciteta, protojereja stavrofora „unapredila“ u protojereja staforda.
Mustra, odgajana u studijima rijaliti programa „srećne“ televizije nije se na tome zaustavila, već je konstatovala da će „beogradski sveštenici čitati sveta jevanđelja nad ’odronom’ patrijarha“, a njihov kolega sa televizije koja nam stvarnost boji u ružičasto zlosrećnog velikodostojnika je prekrstio u „protojevreja“. Naizgled smešno, zapravo žalosno, tužno i opasno.
Ova terminološka papazjanija – zapravo, teška bruka i sramota- nije produkt ili posledica sticaja čudnih okolnosti, brzine, umora ili nesmotrenosti, već rezultat negativne selekcije dovedene do savršenstva, to jest odabira televizijskih kadrova koji su po znanju i obrazovanju sinonimi onih sprava sa kojih čitaju a koje se u slengu zovu „idioti“.
Povezane vesti:
Nisu to bili lapsusi, koji se događaju i najvećim profesionalcima u ovom poslu, to je bila autentična demonstracija raskošnog neznanja i nepoznavanja onoga o čemu se govori. Pojeftinjenje tehnologije je omogućilo da svaka šuša koja ima nekoliko stotina hiljada ili,pak,neki milion evra „viška“ može osnovati televiziju, apsolutno nesvesna kakvu je igračku nabavila i kakvi ljudi su potrebni da njome rukuju. Ili, pak, zna!?
S druge strane, obilje studija i kamera dalo je mogućnost da u ove prve i pred ove druge, pohrle odvezani s koca i konopca, svi željni onih vorholovskih pet minuta slave, ne pitajući se nijednog trenutka da li su dorasli igri u koju se upuštaju; da li su dovoljno obrazovani; kakva im je dikcija; kakva gestikulacija; ko ih sve može videti i čuti; na kraju i kako izgledaju, jer je televizija, pre svega, slika? Ništa.
Voditeljke misle da je dovoljno da, s vremena na vreme, samodopadljivo prekrste nogice, nanesu dovoljno pudera da pokriju podočnjake, bubuljice ili bore, nehajno zabace kosu i logoreično drobe, a voditelji da ukrste očima, zauzmu pretenciozni stav kao da su, u najmanju ruku, svi redom Anderson Kuper i mlataraju rukama. One nisu čule za Dragu Jonaš i Staku Đorđević, oni za Miću Orlovića, Svetu Vukovića ili Gorana Milića. Možda je neko od njih i načuo za neka od ovih imena ali „ko će to sad da gugla“, akamoli da se potrudi ne bi li se bar na kilometar približili ljudima koji su bili alfe i omege televizijskog posla.
Ona sirotica, ne samo što nije znala šta znači, niti je uspela da izgovori ono stavrofor, nego ne zna ni šta je staford, iako su džukele i džukelizam prirodni ambijent njenog profesionalnog odrastanja i promocije. Dakle, ona ne zna ništa. Međutim, onaj koji je tu postavio odlično zna da ovom vremenu i publici koju njegova televizija generiše i odgaja treba upravo neko ko ne razlikuje crkveni čin od rase pasa, neko ko, osim što nema pameti i škole, nema ni blama i neko kome neće biti problem da se sutradan opet pojavi pred kamerama kao da ništa nije bilo u skladu sa geslom novog medijskog doba: idemo dalje.
Idemooooo, što bi rekle ove zvezde šarenih i izbrendiranih tv studija, bivši harmonikaši ( bez uvrede za ljude koji časno žive od sviranja ovog instrumenta) i bivše, sadašnje i buduće starlete koje su moćni sponzori i klijenti doveli pred kamere sa ciljem da se pijanom društvu u kafani hvale kako u krevet vode TV lice.
#related-news_0
Ono malo preostalih profesionalaca ovog teškog, zahtevnog i odgovornog posla – svedeni na brojnost Ajdaho Indijanaca – sa užasom gledaju promenadu polusveta koji im je niotkuda ( da li?) banuo u profesiju, napravio ršum, njih izgurao u stranu i zajahao stolice, fotelje i trosede studija po kojima, blažen u neznanju i oslobođen svakog obzira i odgovornosti, veselo orgija, kliberi se i lupeta.
Na kraju, šta zameriti ovim beslovesnim bićima – statistima opšteg medijskog cirkusa, ako se na sahrani patrijarha Irineja pojavi njegov imenjak, episkop bački i – preporučujući se Vrhovnom „partijarhu“ za budućeg patrijarha – podeli građane Srbije na pripadnike lažne i prave elite. Naravno, ne objašnjavajući ko su jedni a ko drugi i ne vodeći računa o tome da su, barem sa stanovišta njegovog posla, poslanja i onoga u čije ime nosi vladičanski epitrahilj ( drage voditeljke, ne pokušavajte ovo izgovoriti pred uključenim kamerama), svi ljudi jednaki.
Važno da je cenjeni episkop perfektno prepoznao i upotrebio mantru vladajuće kaste koja godinama trabunja na tu temu i potencira podelu na lažnu i pravu elitu. S tim što su vučićevci elementarno pošteniji, pa pod firmu lažne elite otvoreno trpaju sve one koji imaju minimum pristojnosti, samopoštovanja ali i snage, volje i potrebe da se pobune protiv cunamija prostakluka, skorojevićstva i praziluštva koje živi svoje zvezdane trenutke.
Iz njihove vizure lažna elita su svi oni koji su odbili da ustuknu, da se dodvore, priklone i poklone, koji ne žmure na činjenicu da je car go i ne kopaju rupu kako bi u nju izgovorili da mu rastu kozje uši. Za njih su lažna elita svi oni koji nisu kupili diplomu, oni koji su Vebera čitali na fakultetu, a ne u poznim godinama u letu hvatali pačvorke iz njegovih dela; svi oni koji ne cokću, malograđanski se zgražavajući nad ovim mučenicama i mučenicima koji mešaju stavrofore i staforde, jereje i jevreje, nego se u njihovo ime istinski stide. I kad smo kod stida, da citiram kolegu Slobodana Georgieva: „Vratite sramotu u javni život i uopšte. Sramota je važna.“ Zaista jeste i dobro je, okrepljujuće i zdravo kad obraz pocrveni – makar iz njega nicala i episkopska brada.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
