Zagorka Dolovac, republička javna tužiteljka, nije mogla da nađe gori način za izlazak iz višegodišnje hibernacije iz koje su je uzalud pokušavali da probude novinari i javnost, a opozicija je čak„angažovala“ i Interpol ne bi li, barem, on utvrdio gde je i šta radi. Pre nekoliko dana je uslikana kako izlazi iz zgrade Predsedništva Srbije, a televizijske kamere su je uhvatile kako lice zaklanja nekakvom fasciklom. Zašto je to radila?
Nije gospođa Dolovac filmska ili muzička zvezda koja je slučajno izašla nenašminkana u kupovinu ili do frizera, pa je pokušala da spreči paparaco fotografije na kojima ne bi bila dovoljno lepa i selebriti, niti je „pod okolnostima“ izlazila iz kafane pa da ne pukne bruka. Ne. Glavna tužiteljka je bila svesna na koji način će javnost protumačiti njenu posetu Predsedništvu ( i Predsedniku, sumnjam da je išla kod Nikole Selakovića ) pa je pokušala da tim infantilnim gestom iskontroliše štetu, poput deteta koje zažmuri i onda misli da ni njega više niko ne vidi.
Upravo se Dolovac isuviše dugo igrala „žmurke“ sa javnošću ali i sa kolegama kojima je formacijski nadređena i sada je na čistac isterao intervju Aleksandra Stepanovića, predsednika Višeg suda za novinarsku istraživačku mrežu KRIK u kome je govorio o pritiscima na pravosuđe, kritikovao rad tužilaštva i osvrnuo se na način napredovanja pojedinih kolega, konstatujući kako se u sudu kojim predsedava ne rešava „nijedan slučaj visoke korupcije“ a prema Dolovčevoj, kako je rekao, ispada da živimo „u jednoj skandinavskoj zemlji blagostanja, gde cveta cveće, gde je potpuno jedna idila.” ( Drugo je pitanje zašto je sudija Stepanović upravo sada odlučio da progovori – i da se namesti medijskom toplom zecu režimske propagande – jer ovo stanje nije od juče i prekjuče, već traje godinama).
Dakle, tužiteljka Dolovac je, nekim poslom – koji li je, Bože dragi? – otišla upravo na mesto sa koga se plasira slika Srbije kao „skandinavske zemlje sreće i blagostanja“ ( u kojoj, teško mi je što to moram ovako javno, sinoć pomažem dvoje penzionera da im ne isključe struju, jer od penzija nisu u stanju da plate komunalije; u jednom trenutku sam hteo da im dam Vučićeve brojeve telefona, pa da im on to reši, jer čovek brine o bakama i dekama) i na kome stanujuju vrhovni zakoni i neupitna pravda ove države. Dolovčeva je znala gde ide, odakle mora izaći i kakvu poruku ta poseta nosi, zato je prekrila lice fasciklom. U kojoj je, možemo pretpostaviti, bio, recimo, izveštaj – raport o izboru za Državno veće tužilaca, ili, pak, spisak poželjnih kadrovskih rešenja za glavne funkcije osnovnih, viših i apelacionog tužilaštva. Ili ih je otud ponela.
Odlično zna glavna tužiteljka floskulu o podeli vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku i svesna je da je, kakav god bio povod, sa principijelnog stanovišta, pomenute podele i jasno razgraničenih nadležnosti tri grane vlasti, otišla na pogrešnu adresu i zato je pokušala da tu posetu sakrije. A kada joj to nije pošlo za fasciklom, onda je dala intervju za jedne novine gde je objasnila svoje viđenje te podele. Ovako: „Princip podele vlasti podrazumeva dinamičan odnos, u kom grane vlasti imaju određena očekivanja jedna od druge. Ta očekivanja su ponekad opravdana, a ponekad ne.“
E, đavo spava ( ili ršum pravi) upravo u toj „dinamici“ i „određenim očekivanjima“ o kojima govori gospođa Dolovac. Šta predsednik države ili predsednik vlade može da očekuje od sudstva i tužilaštva: samo da rade svoj posao i ništa više. Šta, pak, pravosuđe treba da očekuje od predsednika i Vlade: samo da se ne mešaju u njihov rad i ništa više. Stvar je, formalno, tako jednostavna i razumljiva, ali ono što piše u ustavu i zakonima ove zemlje odavno ima isti ili sličan potencijal ostvarivosti kao i ona čuvena blasfemična poruka na tarabama. Jeste, sve piše, sve je naizgled jasno ali u realnosti ne može da se tuži, sudi i presuđuje po zakonu i savesti već po diktatu politike. I, da budemo pošteni, nije Aleksandar Vučić ustanovio jednostrani modus operandi tog „dinamičnog odnosa“, on je samo krenuo dalje, brže, jače i bezkrupuloznije već utabanim stazama. Setimo se samo „genijalne“ reforme sudstva tzv. demokratske vlasti pod ministarkom Snežanom Malović koja je napravila toliku štetu da od nje pravosuđe i dan danas trpi i kleca.
Da rezimiramo. Glavna tužiteljka, predsednici sudova i ini tužioci i sudije u Predsedništvo ili Vladu mogu da idu, eventualno, samo na neki svečani prijem po logici svojih visokoh funkcija ali nikako na „konsultacije“ ili, ne daj bože, na preuzimanje zadataka od centara političke moći. Prva stepenica njihove istinske nezavisnosti sadržana je u činjenici da se nikad tim povodom ne nađu na stepeništima ni zgrade na Andrićevom vencu niti one pustoline u Nemanjinoj. Oni, valjda, bolje poznaju zakone od nas laika, pa bi u skladu sa svojim profesionalnim preimućstvom po tom pitanju mogli sami da delaju a ne da ih na to podseća javnost. Ili da ih demaskira slučajno postavljena televizijska kamera na nezgodnom mestu u nezgodno vreme.
E, zato je Zagorka Dolovac lice pokrivala fasciklom, ali premali je A4 format da sakrije razmeru blamaže. Na kraju ispadne da se moraju pokrivati ušima.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare