Hajde predsednik stranke, hajde ministar, hajde prvi potpredsednik vlade, hajde premijer, hajde i predsednik države, hajde i košarkaški trener u perspektivi, ali u ovih nekoliko dana Aleksandar Vučić doživljava zenit u jednoj sasvim drugoj ( što se njega tiče, može se reći i prvoj) oblasti stvaralaštva i delovanja. Pošto se već ostvario kao televizijska zvezda – o njegovim rejtinzima i šerovima, sve rastućih zazubica, mogu samo da maštaju ovdašnji voditelji, prezenteri i šoumeni – sada je doživeo da bude najavljen i kao svojevrsni TV brend, odnosno provereno najautentičniji akter šou programa. Naime, već tri dana u zaglavlju ekrana one „srećne“ televizije na kojoj, inače, redovno gostuje kao „predgrupa“ noćnoj sesiji „Parova“, ide upečatljiva najava za emisiju „Ćirilica“ u kojoj će, naravno, gostovati On. A najava glasi: Senzacija u subotu, Aleksandar Vučić.
Živ nisam da ne vidim najavljenu senzaciju, jer sam se Vučićevog senzacionalizma kao i senzacionalizma njegovog medijskog posilnog koji će ga, pretpostavljam, ugostiti, nagledao za dva života, ali znam da milioni fanova, sve goreći od želje strasne, iščekuju subotu uveče. Da su mogli skratili bi sebi život za ukleti petak 13, samo da što pre stigne taj željeni subotnji termin i da širom otvorenih usta i suženih moždanih vijuga čuju šta će im to tako važno saopštiti.
Sa stanovišta Marićevog medijskog spektakla i Vučićevih propagandnih potreba, potez je kome se nema šta zameriti. Ako kojim slučajem, posle završetka Više trenerske, predsednik upiše dramaturgiju ili političke nauke, na ta predavanja i kolokvijume će dolaziti sa već odrađenom praksom, tek da – ukoliko uopšte bude potrebe – teoretski uobliči ono što je praktikovao decenijama, dovodeći tu „nauku“ do savršenstva, njene konzumente do ekstatičnog ludila a sebe do objekta obožavanja do imbecilnosti.
A sad pitanje od 56 odsto rejtinga i 60 odsto šera: šta li će nam to TV zvezda u meteorskom usponu i na korak do najvećeg ukupnog riča, prvi put viđenog u novijoj istoriji televizije – što bi zvezda rekla – saopštiti u subotu uveče a da to od njega do sada nismo čuli barem pedeset puta u raznim nastupima, intervjuima, „kzš“ – ima, uključenjima, izjavama, obraćanjima, gostovanjima, postovanjima… i svim ostalim, mogućim i nemogućim, oblicima prodaje magle, uvaljivanja tantea za kukuriku i testisa za bubrege, tih najkurentnijih artikala srpske politike? (U toj bespoštednoj utakmici Vučić je brutalno potro konkurenciju, monopolizovao tržište a televizije sa nacionalnom frekfencijom, kao i ostale koje su mu pale šaka, pretvorio u jedan ogromni „TVšop“ u kojem neumorno ordinira, šibicari, akcijaši i mrčidajzinguje, reklamirajući i valjajući pomenutu robu.)
Da vam uštedim dva sata uzaludno straćenog života i probam da bez prethodnih saznanja, ali na osnovu ogromnog iskustva sa Vučićevom medijskom ponudom, ekskluzivno pogodim šta će nam to veliki mag šarenog ekrana sutra veče svojim dramatičnim glasom saopštiti: ništa kroz ništa.
Jedino ako nije odlučio da kaže kako podnosi ostavku na mesto predsednika, ili se povlači sa čela stranke ali da je tako nešto u pitanju obznanio bi on to i „na latinici“ a ne samo „u ćirilici“. Prevelika je to SENZACIJA za samo jednu emisiju kroz koju, inače, obično defiliju divna stvorenja – poznavaoci opšte prakse svega i svačega, brižljivo odabrana od selektora Marića. Jedino drug predsednik gostuje sam, jer on, inače, sve stvari i ostalu problematiku zna za sve njih i za sve nas. Najbolje. Senzacionalno, tako reći.
Međutim, kada apstrahujemo šalu i komiku na koje nas, na prvu loptu, pomenuta televizijska najava neizostavno tera, izranja smrtno ozbiljno pitanje: kako smo to, zašto i zbog čega, dovraga, došli u situaciju da nam predsednik države služi kao jeftina medijska atrakcija jedne emisije i da se najavljuje tabloidnom poštapalicom koja ide uz najbanalnije sadržaje tog medijskog treša.
Aleksandar Vučić ima svo pravo ovog sveta da kao pojedinac pod tim imenom i prezimenom radi sa njim ( to jest sa sobom) šta mu je volja i šta god mu padne na pamet. Može da izigrava klovna, može da peva u duetu sa Ivicom Dačićem (doduše, pod uslovom da Dačić „vrati“ Skupštinu nazad), može čak i da ostane posle te emisije i uđe u „Parove“ , tragom svog političkog oca Vojislava Šešelja koji je tamo pričao sa drvećem. Međutim, Aleksandru Vučiću, predsedniku države, tako nešto nije (odnosno, ne bi trebalo da bude) dozvoljeno i u tom kontekstu trebao bi da ima više osećaja za dignitet sopstvenog imena, dela i lika.
On jeste vlastan da sa sobom radi šta god hoće, ali kada se radi o funkciji predsednika države mora da razume (ili da mu se objasni) da je on samo njen nosilac ali ne i vlasnik i da nema pravo da je unižava, bagateliše i svodi na tizer „ša la la“ emisija i popunjavaoca jutarnjih programa. Što ne ide, ne ide.
Možemo o Slobodanu Miloševiću da mislimo šta god hoćemo, ali je barem sa te medijske strane bio odmeren i restriktivan – manje ga je bilo na televizijama i u novinama za deceniju vlasti nego Vučića za jedno prepodne/popodne. Nije ni Vojislav Koštunica baš trčao za tom vrstom slave, Tadić, već, jeste bio „fleksibilniji“ i „kooperativniji“spram kamera i foto-aparata, ali ovo što je uradio i što radi Vučić, zaista nije viđeno u novijoj istoriji Srbije. Stvarno, senzacija, što bi rekli na Hepiju.
Pročitajte prethodne kolumne:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare