1
Pustimo Acu Lukasa. To dijabolično stvorenje ( ne vređam ga, samo citiram autobiografski osvrt iz nekog njegovog opskurnog pesmuljka, „Dijabolik“ li se zove) je, u nedostatku estradnih tezgi i manjka para za rastuće potrebe intelektualnog usavršavanja, odrađivalo honorar za poslodavca koji bi da svi pevamo kako on svira. Lukas, s teškom mukom, doduše, ali uporno, uči tekst na tu melodiju i olakšava se okolo kad god uspe da poveže više od dve - tri reči, pa je tako smumlao nešto i na račun naše koleginice Žakline Tatalović. Nećemo ga citirati, ljutiće se leksika a i pristojnost ne dozvoljava.
Čovek koga plašljiviji ljudi ne bi trebalo da sretnu u mraku( a nije preporučljivo ni po danu) uzeo je za pravo da komentariše izgled jedne dame. Bilo je odvratno kao što je i odvratna televizija na kojoj je to izgovorio, bljutavo kao i njegove pesmice opijatske poetike, na kraju i očekivano, u vremenu beščašća koje je takve kao što je on prigrlilo obema rukama. A nas ne pušta.
Pevač splavarskog nadimka je podrazumevajući član posade ovdašnjeg „titanika“ i prateći vokal prvih violina njegovog orkestra. Što bi naš narod rekao, prema svecu i tropar. Čak bi se moglo reći da je na mestu gde je, u nedelju uveče, Lukas zlopatio reči pokušavajaći da ih pretoči u rečenice, on jedini bio originalna i samosvojna pojava, jer je sve oko njega bilo plagijat. Počev od emisije ( „Hit Tvit“ – stvarno je hit hitova), preko voditeljke, pa do ostatka gostiju u studiju koji su mu, ili tercirali ili pokunjeno gledali ispred sebe, dok je on rigao bljuvotine na račun novinarke i, pre svega, žene koja nije bila u mogućnosti da mu odgovori. Ne zna se da li je bio veći „junak“ on koji se besno i besramno ostrvio na jednu ženu ili ova dvojica – jedan „doktor“, a drugi „profesor“ – pristajući da mu izigravaju drveta uz koja će on podići zadnju nogu.
Dr Aleksandar Šapić, slavni vaterpolista, predsednik jedne velike beogradske opštine i lider parlamentarne stranke i Zoran Ćirjaković, svojevremeno prvoklasan novinar, a sada profesor na nekom od onih fakultata koji brojnošću ali i obrazovnim potencijalom konkurišu kioscima, bili su mizanscen za Lukasov nastup, ne progovorivši ni jednu jedinu reč, ne reagujući mimikom, pokretom ruke, ništa…Ćutali su i gledali u pod po kome je „magistar“ Lukas razvlačio novinarku koje se docnije dohvatio i sam „profesor“ Ćirjaković da malo dosoli na rane koje su napravile Lukasove čeljusti. Onako profesorski, decentno.
Dr Šapić je ćutao, jer se on, dok se Lukas uči govoru, mudro uči ćutanju. Jedino je ona „fejk“ voditeljka, iako pripravna i utrenirana za sve i svašta, reagovala i skratila Lukasovu tiradu, očajno pozivajući režiju da sramotu prekinu reklamom. Valjda je u njoj, uprkos žalosnoj ulozi na koju je pristala, ostalo neko zrnce ženske solidarnosti koje se pobunilo i reagovalo.
A šta se to toliko Žaklina Tatalović zamerila Aci Lukasu da izbljuje onakve bedastoće na njen račun? Nije ništa. Ona nije novinarka estradnih rubrika pa da juri Lukasa i „lukase“ po kafanama, kockarnicama, separeima splavova i drugim sličnim akademskim institucijama gde se pomenute persone kulturno, ali i na druge načine, dižu i uzdižu pa joj se sveti. Ona je stala i staje na žulj čoveku koji brine o radnom vremenu splavova, preklinjući medicinsku struku i premijerku ( jeste, ovde dođe smeh) da im se ne skraćuje radno vreme, da vode računa o tim mestima dopunske nastave za našu omladinu i, pre svega, o novčanicima njihovih gazda, sve uzornih građana za primer.
Žaklina se drznula da postavlja zabranjena pitanja i da, tu i tamo, remeti idilu Vučićevih konferencija za štampu a to se ne oprašta u zlatnom dobu jedne jedine i neprikosnovene istine. Zato je, umesto sa zvučnika, Lukas pušten u studio.
Zato je gospodin Ćirjaković onako profesorski obrazlagao edukativne domete „Zadruge“ i vokalne bravure Jelene Karleuše ( mada je ustvrdio da je, ipak, Lukas bolji – bio prisutan kad je ovaj držao „predavanje“ na „Marakani“), ne propuštajući da i on očepi Tatalovićku.
Zato je Aleksandar Šapić „zaboravio“ da je najbolji vaterpolo napadač sveta svih vremena i u ružičastom „hittvitovskom“ studiju glumio defanzivca, dopuštajući jednom primitivcu da se iživljava nad ženom koja nije bila u prilici da se brani i propuštajući šansu da bude džentlmen i, barem, se nekim gestom suprotstavi prostakluku kome je svedočio.
Bivši sjajni novinar i bivši veliki vaterpolista su pod noge bacili ono što ih je nekad činilo velikim, svesno se ponizili i pretvorili u krpe kojima su obrisane izlučevine Lukasove verbalne dijareje.
Lukasa razumem, iako ga ne slušam. Njih dvojicu ne razumem iako sam jednog sa zadovoljstvom čitao a drugog gledao. Sve zajedno luk(as) i voda.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
