Naravno da je Vučić morao da privatizuje sahranu Irineja

Jedno vreme se završilo, ovozemaljsko; patrijarh je bio miran pred sobom i Bogom; njegov Bog bio je Bog mira.Ovo su bile uvodne opaske predsednika Vučića - dostojanstvene i primerene.“Njegov Bog je bio Bog razuma. Bog svih nas, onaj koji ne deli. Njegova Srbija bila je ona koju je sam stvarao – Srbija mira, Srbija koja razume, koja ne mrzi. Hram koji je želeo i razumeo, gradio je gradeći sve nas. Hoćemo li znati da ostanemo jedno, bez ikakve zlobe. Verujem da će njegovo učenje ostati, da će ostati hramovi i da će opstati srpstvo. Kada se gromada stene odvoji od planine, ostaje praznina. Takve retke gromade kao patrijarh Irinej ukrašavaju i narod”, rekao je, takođe, predsednik.A onda je pao u iskušenje. Rvao se sa njim par trenutaka, videlo se jasno šta je vagao u glavi.Nije odoleo.“Vaša preosveštenstva, ne mogu da govorim samo o odnosu jednog predsednika i patrijarha. Beskrajno sam ga voleo, a on je voleo i pazio na moju decu jednako kao i ja. Samo hoću da kažem da je na dan kada je otišao u bolnicu, pozvao me i rekao “Moram li, Aleksandre, u bolnicu? Zašto ja da zauzimam postelju?”. Dan kasnije me je pitao je li sve pod kontrolom, a treći dan mi je rekao “Ne brini, sa mnom će biti sve u redu, nego vidi da oko Srpske i Kosova bude sve dobro”. I više se nismo čuli”, zaključio je predsednik u govoru.

Time je predsednik narušio dostojanstvo čina kojim je prisustvovao, ali i udario (makar to tako vidi njegov PR tim) nekoliko simboličkih "pečata":- Borbu sa koronavirusom poistovetio sa sobom;- Suptilno poručio da je patrijarh pratio njegova (na momente histerična) javna obraćanja;- Približio se verujućem narodu naglašavajući posebnu vezu sa patrijarhom;- Predstavio sebe kao sveodgovornog i glavnokomandujućeg ("Pitao me je li sve uredu?");- Naglasio svoje neumorno vojevanje za Srpsku i Kosovo, koje je prepoznavao i patrijarh;Naivno je bilo očekivati da će predsednik odoleti ovom iskušenju.No, hrišćanski je nadati se.