Podeli
Aleksandar Vučić Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Predsednik Aleksandar Vučić obratio se, kao jedan od četvorice govornika, verujućem narodu na sahrani patrijarha Irineja u Hramu Svetog Save na Vračaru. Na žalost, u toj besedi nije uspeo da odoli svom najtežem iskušenju: da svojim govorom, dramatizacijom i PR strategijom ne privatizuje i zloupotrebi dan tuge i saučešća, tu, na nepuna dva metra od odra preminulog patrijarha.

Jedno vreme se završilo, ovozemaljsko; patrijarh je bio miran pred sobom i Bogom; njegov Bog bio je Bog mira.

Ovo su bile uvodne opaske predsednika Vučića – dostojanstvene i primerene.

“Njegov Bog je bio Bog razuma. Bog svih nas, onaj koji ne deli. Njegova Srbija bila je ona koju je sam stvarao – Srbija mira, Srbija koja razume, koja ne mrzi. Hram koji je želeo i razumeo, gradio je gradeći sve nas. Hoćemo li znati da ostanemo jedno, bez ikakve zlobe. Verujem da će njegovo učenje ostati, da će ostati hramovi i da će opstati srpstvo. Kada se gromada stene odvoji od planine, ostaje praznina. Takve retke gromade kao patrijarh Irinej ukrašavaju i narod”, rekao je, takođe, predsednik.

A onda je pao u iskušenje. Rvao se sa njim par trenutaka, videlo se jasno šta je vagao u glavi.

Nije odoleo.

“Vaša preosveštenstva, ne mogu da govorim samo o odnosu jednog predsednika i patrijarha. Beskrajno sam ga voleo, a on je voleo i pazio na moju decu jednako kao i ja. Samo hoću da kažem da je na dan kada je otišao u bolnicu, pozvao me i rekao “Moram li, Aleksandre, u bolnicu? Zašto ja da zauzimam postelju?”. Dan kasnije me je pitao je li sve pod kontrolom, a treći dan mi je rekao “Ne brini, sa mnom će biti sve u redu, nego vidi da oko Srpske i Kosova bude sve dobro”. I više se nismo čuli”, zaključio je predsednik u govoru.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Time je predsednik narušio dostojanstvo čina kojim je prisustvovao, ali i udario (makar to tako vidi njegov PR tim) nekoliko simboličkih “pečata”:

– Borbu sa koronavirusom poistovetio sa sobom;

– Suptilno poručio da je patrijarh pratio njegova (na momente histerična) javna obraćanja;

– Približio se verujućem narodu naglašavajući posebnu vezu sa patrijarhom;

– Predstavio sebe kao sveodgovornog i glavnokomandujućeg (“Pitao me je li sve uredu?”);

– Naglasio svoje neumorno vojevanje za Srpsku i Kosovo, koje je prepoznavao i patrijarh;

Naivno je bilo očekivati da će predsednik odoleti ovom iskušenju.

No, hrišćanski je nadati se.

Komentari

Vaš komentar