Piše Ranko Pivljanin: Hapšenje Veselina Milića, zveket lisica uz škripu sistema

Činjenica da se mafijaški obračun odigrao pred očima i uz, kako se sumnja, saučesništvo jednog policijskog načelnika, zatim i hapšenje trojice policijskih službenika i sumnje da je likvidaciju izvršio, takođe, bivši pripadnik policije, dovoljno jasno govori kako su se oni kojima je zadatak da štite zakon, sa njegove ivice na kojoj, očigledno, mnogi od njih levitiraju, strmeknuli u samo grotlo podzemlja, otkriva poražavajuću sliku razvaljenog bezbednosnog sektora u kojem je policijska značka postala kriminalni bedž i iz čijeg okvira se na sve strane izliva opšta nesigurnost, nepoverenje i „kolumbizacija“ države. Najgore od svega je što ni ovaj drastični primer sprege kriminala i policije, neće biti neki prelomni trenutak u kojem će stvari početi da se raščišćavaju, već će u narednim danima, živi bili pa videli, i on biti relativizovan i medijski ugušen, samo da se smisli odgovarajuća propagandna zavesa. Odnosno, da se onaj na vrhu, koji ima odgovor na sva pitanja, oporavi od iznenadnih zdravstvenih problema i krene da leš ubijenog Nešovića, bačen u jarak pored auto-puta, vraća u ormar gde godinuju ostali kosturi njegovog kriminalizovanog režima. Samo da ga nađe.

U zemlji u kojoj se afere smenjuju brže od vremenske prognoze, činjenica da je „pao“ visoki policijski službenik dočekana je sa onom vrstom rezigniranog iznenađenja karakterističnog za ovdašnje javno mnjenje, u kojem nije vest da je neko takav bio u sprezi sa kriminalom, već to što je, uopšte, uhapšen. I ljudi sada samo čekaju na koji način će biti izvršena zamena teza u kojoj će hapšenje Milića biti predstavljeno kao još jedan dokaz da nema „nedodirljivih“, a, zapravo je istina da je drug načelnik toliko zabrljao da je procenjeno kako bi njegovo spasavanje bilo daleko štetnije od hapšenja. Kad lisice završe na rukama čoveka koji je godinama važio za jedan od simbola sistema, onda to više nije samo vest za crnu hroniku nego dijagnoza države. Jer, ovde funkcije ne služe da bi neko radio posao, nego da bi izgledalo da država postoji. A kad jedan od glavnih šrafova tog mehanizma završi sa druge strane zakona, onda se predstavlja kako se sistem borio protiv kriminala metodom „drž’te lopova“.

I sad kreće poznati folklor: jedni će tvrditi da je pravda konačno zakucala na vrata moćnih, drugi da je u pitanju unutrašnji obračun klanova pod državnim kišobranom, treći da će, šta god da je, sve prekriti snegovi, ruzmarin i Informer. Istina je verovatno negde između - u mračnim hodnicima zarobljenih institucija gde se lojalnost meri ćutanjem, a zakon primenjuje selektivno, kao akcijski popust u supermarketima.

Najzanimljivije tek dolazi, ne samo po onome šta će reći tužilaštvo i kako će postupati sudstvo, nego ko će sve od dojučerašnjih prijatelja brisati broj Milićevog telefona, praveći se da nikada sa njim nisu imali veze. Neće biti lako, jer su ga oni najvažniji raspoređivali na ključna mesta, unapređivali i kitili ordenjem. U Srbiji se, kao što je toliko puta potvrđeno, ne pada zbog greha nego zbog promene vetra.

Jer kod nas hapšenje visokog funkcionera nikad nije samo stavljanje lisica. To je osmišljen ritual i predstava sa unapred poznatim ulogama: tu su „iznenađeni“ partijski saborci, analitičari opšte prakse, na kraju tabloidi koji „grešniku“ do juče nisu smeli ni inicijale da napišu, a danas objavljuju krvnu grupu i jelovnik iz pritvora. I svaki put nad nama lebdi ista rečenica: „Ako je i on pao, niko nije siguran.“ A zapravo je obrnuto: u ovoj i ovakvoj državi se odavno ne pita ko je kriv, nego ko je ostao bez zaštite. I nije više pitanje ko je i za šta uhapšen, već ko je ostao da mirno spava a ko ima košmare. Kad padne neko tako visoko pozicioniran u vrhu piramide vlasti, ne čuje se samo zveket lisica nego i škripa sistema koji pokušava da objasni kako je uhapšeni do juče bio zvezda, a danas teret. I ne sumnjamo, da će se sistem, po oprobanom receptu, opet predstavljati kao sam svoj heroj. Isti onaj aparat koji je godinama proizvodio nedodirljive, sada će ponovo glumiti odlučnost u ime pravne države, poput ludaka koji zapali kuću, pa prvi donese kofu vode da gasi kako bi ga komšiluk video i pohvalio.

Možda će biti optužnice, ali verovatnije da će sve završiti u fioci punoj „zaboravljenih“ procesa i izbledelih naslovnih strana. Sve u zavisnosti od toga koliko je Milić težak kao teg o vratu onih moćnijih i mogućnosti da, padajući, za sobom povuče i nekog od njih. Njegova sudbina neće biti određivana na osnovu krivice i učinjenog dela, već u skladu sa procenom koliku štetu može da napravi i u zavisnosti od će biti i procesuiran. Ove stvari se retko završavaju pred sudskim većem, već u političkom kalkulatoru gde se pravda meri rejtingom, a istina rokovima trajanja u medijima.

Sudeći po njegovom profesionalnom bekgraundu i funkcijama koje je obavljao ( bio je čak i savetnik za bezbednost predsednika Srbije) Milićeva težina nije mala pa je, za očekivati, da se i ovo završi na skandalu, dužine i učinka, kratkotrajne vremenske nepogode: nekoliko sati grmi i seva, predveče pljusne kiša a onda opet grane sunce uz jutarnji program sa programiranim analitičarima u ulozi medijskih anesteziologa čiji je zadatak da ubrizgaju uobičajenu dozu kolektivnog zaborava kod naroda. I uz omertu u krugovima među kojima je načelnik bio bitan prsten.

Ostaje ono najvažnije pitanje koje se ovde uporno izbegava: ako su oni koji su čuvali sistem završili pod sumnjom da su ga urušavali iznutra, ko je onda i da li je čuvao građane i da li policija postoji da ih štiti ili da ih, za potrebe tog sistema, disciplinuje i drži u strahu. Po onome šta je i kako policija radila proteklih godina, odgovor nije teško dati.