U oktobru biće u novembru: Zašto Vučić ne sme na izbore? Piše Ranko Pivljanin

Nju, u političkom prepevu, evo mesecima pevuši predsednik države, svako malo obećavajući vanredne parlamentarne izbore, a najnoviji refren glasi:

„Izbori su nadohvat ruke, da li će biti za dva ili pet meseci, svejedno je“.

Možda su na dohvat ruke, ali ih ova, konačno, nadležna ruka stalno gura u dubinu godine, a da je svejedno - nije. Vreme kada ih je Aleksandar Vučić rado i bez ustezanja raspisivao kad god mu se prohte, davno je prošlo, kao što je prošla izvesnost njihovog rezultata, bez obzira na, još uvek, potentnu snagu i resurse režima da ih, na ovaj ili onaj način, dobije.

Vučić ne beži od izbora zato što sumnja u pobedu, već zato što prvi put nije siguran da pobeda može biti ubedljiva. A vlast koja godinama živi od demonstracije apsolutne kontrole ne plaši se toliko poraza koliko pukotine i rušenja mita o nepobedivosti. Jer, autokrate, poput njega, ne padaju samo onda kada izgube izbore, počinju da padaju kad narod oseti da mogu da ih izgube.

Vučić to odlično zna i zato, na sve moguće načine, pokušava da taj osećaj oslabi, relativizuje i, koliko god može, potre. Zbog toga se priča o izborima razvlači kao žvaka po tabloidima, meri se svaki procenat, svaki protest, svaka tišina među, pre svega, sopstvenim biračima. Nisu problem ni organizovani studenti, ni nedorečena i podeljena opozicija, problem je zamor sopstvenog materijala i činjenica, koja polako postaje jasna i njegovim biračima, da se država i politički život pretvorio u beskrajnu vanrednu konferenciju za štampu i monolog jednog čoveka.

Više niko ne zna gde se završava država, a gde počinje kampanja. Kad predsednik svakodnevno nešto otvara, šparta zemljom i planira skupove, onda izbori deluju kao formalnost koja samo potvrđuje već emitovani program. Uostalom, Srbija je jedina zemlja gde predsednik ide na sve izbore, čak i kad formalno nije kandidat i sve uspehe pripisuje sebi, a sve mane i probleme opravdava nesposobnošću i lopovlukom svojih prethodnika.

Kad bi, kojim slučajem, sutra negde pao meteor, za očekivati je da se on prvi obrati naciji i objasni da je meteor zapravo rezultat bivše vlasti. Zato izbori više nisu pitanje demokratije i ustavna kategorija, nego neka vrsta adrenalinskog sporta i političkog survajvera, predstava i stvar režije. A kada vlast počne više da se bavi scenografijom nego raspoloženjem i očekivanjima publike, to je obično znak da, potencijalni, aplauz više nije spontan.

Vučić ne sme na izbore iz istog razloga zbog koga kockar u sitne sate više ne diže ulog – ne zato što nema čime, nego zato što oseća da sreća napušta kockarski sto. Godinama je Srbija pretvarana u kulisu njegove nepogrešivosti i svemoći u ime koje su televizije upregnute kao razglas, institucije kao statisti, vlade i njeni ministri kao klima-uređaji za podizanje ili spuštanje temperature čije je Celzijuse je on određivao. I dok je narod bio uplašen, umoran ili kupljen sitnim mrvicama takozvane stabilnosti, njegova mašina je radila.

Došlo je vreme da se građani sve manje boje, mladi ljudi su probudili i podigli i one koji su spavali medveđim snom, mantra o stabilnosti i neviđenom progresu se svakodnevno sudara sa hridima realnosti i sve je teže, po ko zna koji, put prodati istu priču. U nju više ljudi ne veruju, ali problem ovog, ali i svakog drugog režima koji predugo traje, jeste što ljudi unutar njega i onaj koji do u beskonačnost vrti tu pokvarenu ploču, počnu da veruju sopstvenoj propagandi koja sada ima efekat droge koja dolazi na naplatu dileru. Bila je učinkovita dok je trovala narod, ali sada anestezira njega samog i uljuljkuje ga u predstavi, sve daljoj od realnosti, o sopstvenoj veličini i nezamenljivosti. Zato još uvek nema izbora.

Ne zato što nema potrebe niti uslova – uslova nikad nije ni bilo, niti će ih biti dok je neoradikalski režim na vlasti, nego zato što po prvi put nema sigurnog scenarija. Čoveku koji je navikao da unapred zna i naslov u novinama i rezultat na semaforu i „slučajno“ pitanje novinara, ne ulazi se više lako u utakmicu u kojoj publika više ne igra za njegov tim, a nii sudije više nisu spremne da sviraju ofsajd gde ga nije bilo.

Jer, diktature ne pucaju samo kad narod postane naročito hrabar i spreman na borbu, nego kad vlast postane nervozna i u toj nervozi počne da vuče nelogične i pogrešne poteze. A ova vlast već godinu i po dana zvuči kao čovek koji viče da je sve pod kontrolom, dok mu se na glavu urušava plafon.

I zato se beži od izbora. Ne zbog izvesnosti poraza, već zbog straha od trenutka kada, posle prvog ozbiljnog pada rejtinga i procenata podrške, hijene u sopstvenim redovima namirišu krv, kumovi i bratija počnu da nose pasoše u džepovima, a botovi krenu krišom da gase televizor na kojem se vođa davi u svojoj logoreji. Zato više i nije pitanje sme li Vučić na izbore, već da li Srbija sme na još jednom u izbore u kojima se sve zna unapred, osim rezultata nezadovoljstva koje će nastupiti posle njih.

U izbore u kojima svi unapred znaju svoje uloge - vlast da pobedi, opozicija da se deli, analitičari da objasne kako je baš to bilo očekivano, jedino što više niko, a naročito Vučić, više nije siguran da će i građani, kao i do sada, posle svega otići svojim poslom kao da nisu upravo preživeli „sudbonosni trenutak za budućnost države“, ko zna koji u ovih 14 godina, ili će posle rezultata na semaforu izaći na ulice.

Zbog toga će Vučić prolongirati izbore koliko god bude mogao, jer mu je bolji i ovaj vrabac u ruci od goluba na grani, za koga više nije siguran u čije će naručje odletiti. Ono što zna i bez famoznih istraživanja (BTW, on objavljuje samo ona koja su programirano stimulišuća za njegovo biračko telo i strašilo za protivnike, dok ona realna krije kao zmija noge i nad njima provodi besane noći) jeste izvesnost poraza u velikim gradovima i činjenica da je na sličan način počeo i pad Slobodana Miloševića. Tu Pandorinu kutiju Vučić nikako ne bi da otvara.

On više nije u prilici da upravlja postizbornom situacijom, već samo može da bira početak svog kraja, pokušavajući da obezbedi zlatni padobran kako bi taj pad nekako ublažio. Uobičajen balkanski deža vi, poslednji put viđen u Crnoj Gori kada je u istoriju odlazio režim Mila Đukanovića. Zato ove godine i Petrovdan može biti o Mitrovdanu, a Mitrovdan o Jovanjinudne naredne godine.., sve dok bude moglo.

Baš kao u onoj pesmici s početka teksta.