Negde u dubinama svojih grobova ili na nebeskim visinama danas se prevrću Petrovići i Karađorđevići, zajedno sa hiljadama besmrtnih ratnika sa Cera, Kolubare, Prokletija, Mojkovca i Skadra.., gledajući šta im rade potomci za čiju su budućnost zalagali svoje živote i ginuli da bi mi danas... Šta? Svađali se i režali jedni na druge kao paščad, razrođavali i progonili jedni drugima ambasadore. Prvo je Milo Đukanović, u poslednjim političkim izdisajima koji mu omogućuju da napravi još malo štete Crnoj Gori i Srbiji, najurio ambasadora Srbije.
Ovaj je nešto bulaznio – po nagovoru svojih gazda kod kojih je našao svoje najnovije političko uhleblje – da bi onda hrabra Ana Brnabić i još veličanstveniji Nikola Selaković sa mesta ministra spoljnih poslova udarili reciprocitetni ritern i poručili ambasadoru Crne Gore da u roku od 72 sata napusti Srbiju.
Potom se pojavio, predobri, velikodušni, pravdoljubivi, bogom i Šešeljom dati, Aleksandar Vučić, kao što se uvek pojavljuje, i odlučio da se odluka preinači. On kao smiruje situaciju, ispada dobar i veliki, on ispravlja bratsku Drinu koju krivi njegov crnogorski politički pobratim a dodatne meandre dodaju njegovi partijski potrčci i fikusi.
PROČITAJTE JOŠ
Evo, samo što ti nisam poverovao, da imam dlanove i glavu Marka Đurića aplaudirao bih celo popodne.
Ta odurna papazjanija, to ciganjenje i bruka odjekivala je ovih dana sa televizijskih ekrana i terala poštene i iskreno patriotski nastrojene građane Srbije i Crne Gore da se hvataju za glavu i čudom čude kakvi su ih to vladari zapali, kome su to i u kakve ruke dali svoje dve države (pa i onu treću, prekodrinsku) da upravlja njima, našim životima i sudbinama.
I treba da se čude. Svojim rukama, okraćalom pameću i olovkama uzdigli su politički talog na vrh i sada se ibrete, hukću i cokću. Oni gluplji i naivniji, zaležu u rovove, već pripremljene od tih političkih manipulanata i baražnom vatrom raspaljuju po svojoj braći, sa ove ili one strane, Jabuke i Brodareva. Oni u Crnoj Gori buču i riču kako ih opet neko posrbljava i udara na samobitnost i državnost, ovi iz Srbije bi da progone Crnogorce, kao da su došli sa Kavkaza i kao da traže džamiju na Terazijama, zaboravljajući da se na isti način krste, da govore istim jezikom, da slave istu slavu kao i oni i da su nekad, dok smo bili bolji i sebi i drugima, zajedno ginuli boreći se protiv zajedničkog neprijatelja.
Da smo i jedni i drugi založili svoje tek stasale države za, ispostavilo se, iluziju velike zemlje u kojoj bi svi Južni Sloveni koji govore istim ili sličnim jezikom imali sigurnu kuću. I sad, kad nam ponestane spoljnih neprijatelja, sami se hvatamo za guše i podgrevamo bratsku mržnju, tog našeg, ubedljivo najvećeg dušmanina na koga tradicionalno računaju svi oni koji nam rade o glavi. Od reči umirućeg Murata upućenih sinu Bajazitu da se u vladanju Srbima oslanja na Srbe, pobeđivali su nas i porobljavali samo uz pomoć nas samih.
O svemu ovome govori najnoviji „diplomatski rat“ između Srbije i Crne Gore – nije nam ovo prvina, otkako smo se pre 14 godina kurtalisali jedni drugih, sa stupidnom mišlju da i jedni i drugi imamo nekog prečeg od nas i da će nam ti biti privrženiji i iskreniji prijatelji. Tako Vučić bratom zove Kineza koji mu je geografski daleko 11.000 kilometara, civilizacijski nekoliko svetlosnih godina i trči u Peking a u širokom luku zaobilazi Crnu Goru.
Milo se, pak, pobratimi sa Tačijem, Haradinajem i sličnom bratijom,duboko ubeđen da su šverc, mafijašenje i sluganjstvo prekoatlantskim gazdama legitimna zamena za temelje ove dve državice koji su osveštani krvlju nekih drugih Srba i Crnogoraca. Ta priča je za njega jeftino guslanje, a za Vučića, koji se klanja bogovima i božanstvima liberalnog kapitalizma i Angeli Merkel, Erdoganu, Orbanu i Kurcu, retrogradna priča, poništena prošlost i smetnja njegovim vizijama svetle budućnosti i nove Srbije.
Jedan komunistički apartčik, željan slave, hleba bez motike i gospodluka i jedan odmetnuti radikal, potrčko najmračnijeg političkog uma i štetočine novije srpske političke istorije, dali su sebi za pravo da odlučuju o nečemu što ih i mrtvo prerasta i čemu ne mogu dometnuti sve i da se trude i da hoće. Zato je ovaj iz Srbije u Crnu Goru za ambasadora poslao švercera mestima u studentskim domovima i begunca pred policijom kojoj su ga, u perverziji političke izopačenosti, jednom postavili za generalnog inspektora, a inspektori napuštali sastanke, jer nisu mogli da slušaju čoveka koga su do juče ganjali.
Milo je, zauzvrat, u Srbiju poslao Tarzana. Divan i rečit reciprocitet, zajeb i slatka osveta političkih primata koji bi sve da svedu na svoju meru i na grane sa kojih oni vise. Zato ovaj cirkus kojem svedočimo nekoliko poslednjih dana, zato se mi iščuđavamo a oni grohotom smeju, poput one dvojice nekadašnjih vajnih ministara spoljnih poslova Srbije i Crne Gore koji su se, svojevremeno, kliberili uz reči: „J…..o smo majku i Srbiji i Crnoj Gori!“ Džaba trud, svirači, mali ste vi za tu majku. Onatakve pobacuje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare