Podeli
ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

Smejali smo se i podrugivali prezrivo onom agi od Jagodine, Draganu Markoviću Palmi kad je svoje sugrađane vodio u Grčku i Austriju, a zapravo to je jedini čovek i političar ( ukoliko se političari u Srbiji još mogu ubrajati u ljude) koji je, makar na nivou instikta, ukapirao neke stvari. Za početak, da ljudi čiji radijus kretanja - a time i poznavanje drugačijih i različitih kultura i prilika – ne izlazi van njihovog atara i van okvira televizijskog ekrana sa koga im šminkaju stvarnost i sipaju masne laži, imaju potrebu da vide i nauče nešto drugačije. I da im to može, barem unekoliko, proširiti vidike i učiniti ih kritičnijim prema slici stvari koja im se servira i potura kao neupitna istina.

Kad čovek negde kroči, makar to bilo selo plemena u prašumama Amazonije, naučiće nešto. Doduše, jeste Palma tim ekskurzijama „radio o glavi“ i sebi i sistemu političke uzurpacije čiji je deo i koga svesrdno podržava, jer je rizikovao da mu neko od njegovih Jagodinaca, posle šetnje uređenim ulicama i pašnjacima Austrije, postavi neprijatno pitanje: a što ovo ne bi moglo i kod nas? Tu im on ne može, neće, tačnije ne sme dati pravi i iskren odgovor, jer bi se on kosio sa principima i modelom vladanja političke mafije i fukare koja ovaj narod tri decenije drži u stanju galvanizovanosti, tupoumnosti i anesteziranosti. Sve vreme ga perfidno navodeći i terajući da bude lošiji nego što zapravo jeste, slep kod očiju i nem kod usta, poželjno glup i kooperativan kako mu slučajno ne bi palo na pamet da ispravi glavu, otvori oči i podigne glas.

Čemu ova priča? Tome da se osvetli rad, (ne)delovanje i strašna proklizavanja našeg vrlog Kriznog štaba. Iako, na prvi pogled, izgleda da jedno s drugim blage veze nema, ima itekako. A evo i kako.

Ono što se u Srbiji zove Kriznim štabom u Crnoj Gori se naziva Nacionalno koordinaciono telo za zarazne bolesti (NKT). Međutim, razlika nije samo terminološka, već suštinska, iliti, što bi rekao onaj Mujo iz vica, drastićna. Virus koji kosi ljude je isti, problemi, manje više, slični kao u Srbiji – osim što je država i broj stanovnika mnogo manji, pa su i razmere epidemije u skladu sa tom činjenicom – i tamo kao i u Srbiji u kriznom štabu su lekari i tu negde se sličnost završava i počinju razlike.

Prva i osnovna: u ime epidemioloških mera nastupaju lekari. Oni procenjuju situaciju, donose mere, obraćaju se javnosti, apeluju i PITAJU SE. Za desetak dana boravka u Crnoj Gori – a prema proverenim informacijama tako je otpočetka – crnogorski političari se ne plekaju u posao medicinske struke. Ne govore im šta da rade, ne drže konferencije za štampu, nema ih na televizijama da tumače covid 19; predsednik, premijer i ministri ne broje respiratore – a moraju da ih nabavljaju. Ne trube okolo o popunjenim kapacitetetima bolnica, ne šire šatore ispred kovid ambulanti, ne obraćaju se đedovima i babama ( u srpskoj verziji bakama i dekama), reklo bi se, ne postoje. Istina, tamo je još uvek postizborni limb, čeka se nova vlada i stari vlastodršci su u niskom startu ( ko ka političkoj penziji, ko ka egzilu, a poneko i ka Spužu), ali nije korona došla 1.septembra. Orgijala je šest meseci pre nego što su Milo Đukanović i njegova klika izgubili vlast ali on nije imao dramolete na nacionalnoj televiziji ( i svim ostalim) u kojima je bulaznio o onome o čemu pojma nema.

S druge strane, prvi put kad je politika umešala prste u epidemiju, zbog izbora i posle izbora, kada su sebični politički interesi napravili belaj ( izborni skupovi, potom slavlja, mitinzi i kontramitinzi) tamošnji lekari nisu pokušavali da sistemom „okruglo pa na ćoše“ opravdaju gluposti i očigledne svinjarije koje su raširile bolest u narodu a njima dodatno otežali, ionako težak posao, nego su poslali jasnu poruku.

Početkom septembra doktor Nemanja Radojević podneo je ostavku na članstvo u kriznom medicinskom štabu koji je formiran od strane NKT – a, a ostavku je podneo i šef štaba prof.dr Ranko Lazović koji je svoje demisioniranje obrazložio rečima „Više meseci smo svedoci predizbornih i postizbornih dešavanja. Teško je ne naći analogiju sa Ivom Andrićem o kugi i koleri kada je govorio da se bolesti menjaju, a ponašanje ne. Cilj je zdravlje ljudi“, rekao je tada uvaženi profesor i podneo ostavku. Političari su se vratili u svoje mišje rupe i više nisu smetali.

Ko je u Srbiji od članova Kriznog štaba podneo ostavku ( jeste doktor Kon teatralno mahao njom preko Fejsbuka)? Niko.

Je li bilo povoda i razloga? Koliko hoćeš, da ih ne nabrajamo, bio bi ovo predugačak tekst. Jesu li brljali? Jesu itekako. Da li im je politika diktirala pravila i postupke? Jeste. Kako su oni na to odgovarali? Ćutali su pognutih glava, pokušavali da kontrolišu štetu ili su, neretko, bili direktni saučesnici ignoranata koji su se, u nekom trenutku ili, tačnije, otpočetka, stavili iznad struke, mlateći praznu slamu i koristeći nesreću kao još jedan kanal samopromocije, ubiranje poena i političke obračune.

Predsednik države je izrastao u Vrhovnog epidemiologa, koji nam je u, samo njemu svojstvenim, dramatičnim obraćanjima govorio o zarazi, načinima širenja i lečenja, maskama, kiseoniku, respiratorima, kovid bolnicama, vakcinama, učio je lekare kako da instaliraju aparate, radio je i mlatio o svemu što bi mu tog trenutka padalo na pamet. Predsednica vlade mu je, kao vajna šefica Kriznog štaba, sasluživala u tim metanijama i propovedima, gledajući u njega kao da je Eskulap i Hipokrit u jednom, dok su „kriznoštabni“ doktori ćutali na te nezakonite i štetočinske izlete u njihovu struku.

Krizni štab je čak bio i odskočna daska za političku karijeru jedne njegove članice koja je iz njega otišla u ministarsku fotelju, drugi su se pravili ludi, zaravnjivali pa uspravljali krivu, pretili i moljakali, pričali danas jedno, sutra drugo, dok nam se njihova proklizavanja svima nama nisu obila o glavu a rogati došao sa papirom i olovkom da svede račune.

Tako smo o pandemiji, i šta nam je činiti, više saznavali od ljudi i stručnjaka koji nisu nit niti bi mogli biti članovi Kriznog štaba – ne zbog nedostatka znanja, već zbog nedostatka lojalnosti – nego od onih kojima je to bio zadatak.

Niko stručnjacima iz Kriznog štaba ne spori znanje, stručnost i dobru nameru ali njihov ( i naš) problem je nastao onda kada su poklekli pred diktatom politike i dozvolili da im se ona buldožerski i neselektivno umeša u posao. Da su, kad su Ana i njen Eskulap prvi put utrčali na njihov teren sa obe noge a bez glave i medicinskog znanja u njoj, kolektivno izašli sa terena i ostavili ih da na njemu fantaziraju i jedno drugom daju specijalizacije, druga bi se pesma pevala.

Pristajući na njihovu igru, derogirali su i ono malo svog kredibiliteta, potrošili i poslednje rezerve poverenja kod građanstva i pretvorili se u poslednju služinčad politike. Da su se poveli primerom svojih kolega iz Crne Gore, dr Radojevića i profesora Lazovića, popu rekli da je pop a bobu da je bob i postavili crvene linije preko kojih politički manipulanti i šibicari ne bi smeli da pređu, bilo bi bolje i njima i nama. Njih bi bilo manje sramota, nas bi bilo više zdravih i živih.

Posle svega, oni su zakasnili i za ostavku. Jer, sve da se sada demonstrativno pokupe i odu, uz reči: „Evo, gospodo, vi bolje znate, pa lečite!“, niko ih ne bi shvatio ozbiljno. Jer, niko im više ništa ne veruje a poverenje između lekara i pacijenta je prvi korak do izlečenja ovog drugog.

Zato Palma kao primer. Da je u prilici da organizuje masovne ekskurzije i izvede milion-dva naših građana, makar u najbliže okruženje, oni bi se otud vratili sa čuđenjem i pitanjem: a što ovako ne bi moglo i kod nas? Eh, što ne bi moglo. Pa, ne može.

Komentari

Vaš komentar