Podeli
ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

Nije lako Aleksandru Vučiću. Koliko god bio siguran u svoju političku dominaciju, koliko god da je duboko u zemlju zakopao opoziciju a njegovi đakoni joj u Skupštini na svakom zasedanju drže opelo, koliko god da drži u pripravnosti i bojevoj gotovosti monstruozni partijsko-propagandni aparat i koliko god bio kooperativan i servilan spram svetskih centara moći, u cipele su mu upali kamienčići koji nezgodno žuljaju i prave nelagodu u hodu ka zvezdanim visinama i političkoj večnosti gde misli da pripada.

Prvo u Crnoj Gori ode Milo kao da ga nije bilo, sada načeše Dodika u Republici Srpskoj i on, hteo ne hteo, mora da vidi kako stoji njegova karta u toj kuli balkanskog svevlašća i uzurpacije ovdašnjih državnih provizorijuma, tačnije njihovih resursa – te Alajbegove slame koja se obilato prostire i troši u ime učvršćivanja lične vlasti i besprizornog bogaćenja kriminalno-partijske „elite“. Dunuli su neki nezgodni vetrovi čiji pravac ne sluti na dobro, miriše na munje i oluju a „meteorolozi“ na koje se Vučić oslanja niti umeju, niti smeju, na kraju i neće da mu na astal donesu tačnu prognozu na osnovu koje bi mogao doneti odluku da li da ispaljuje protivgradne rakete ili da na vreme traži zaklon od nadolazećeg nevremena.

Jedni ne znaju ništa osim da klimaju glavom i da po vedrom danu otvaraju kišobran ukoliko on kaže da napolju pada kiša ili da postojano kisnu na kijametu ako on smatra da baš lepo sija sunce.

Drugi ga se toliko plaše da im ne pada na pamet da mu išta kažu i napomenu, makar videli lavinu koja se survava niz planinu i ide pravo na njega i njih.

Oni najpokvareniji ( po difoltu i najpametniji) pritvorno i mudro ćute, trudeći se da maksimalno iskoriste tih „pet minuta“ vlasti jer su načisto da im se slična prilika neće pružiti još jednom u životu pa da žive sto pedeset godina. Svaki njegov novi mandat za njih je Bogom dana premija, bezbedan produžetak pljačkaške igre i pohoda u kojoj gramzivo pune svoje džepove bez dna, prave kombinacije i osiguravaju tu grdnu lovu koja će im, računaju, biti najsigurniji bek ap i proverena garancija slobode kod nekih novih gospodara kad se jednog dana Zevs kome ljube stope, strmekne sa Olimpa u prašinu.

A to će se neizostavno desiti, njihovo je samo da taj trenutak odlažu što je više moguće dok započeti posao ne privedu kraju. Onda će ga se ekspresno odreći i među prvima prosipati vodu u tu prašinu kako bi ga valjali u blatu, sve govoreći da su samo njegove ruke prljave a njihove kaluđerski čiste. Ne bi im bilo prvi put. Njima nije u interesu da ga uplaše, zato ga oni ohrabruju i lažu da istraje na tom putu koji vodi direktno u provaliju, računajući kako će samo on u njoj završiti a oni će se zaustaviti na ivici i preko iste izgraditi siguran most do mesta gde će opljačkano na miru trošiti.

Vučić, pak, sam odavno nema realnu predstavu ni o onome šta se dešava, ni o sopstvenoj poziciji u vrtlogu balkanskog političkog cunamija sa epicentrom u nataloženom nezadovoljstvu ovdašnjeg naroda koji, koliko god bio anesteziran gebelsovskom propagandom i uplašen pričom kako samo može biti gore, sve češće okreće glavu sa televizora prepunog Vučića i vučićića ka praznom frižideru, pitajući se kako to u zlatnom dobu rdjaju njegove prazne police. Nešto tu nije u redu.

Talas tog cunamija je u Crnoj Gori počistio režim Mila Đukanovića, doduše uz njegovu obilatu pomoć: što namernu – sići s vlasti a da to mafija kojoj je bio politički patron ne prepozna i osveti se; što nenamernu – hoće to da se naprave greške posle tri decenije „carizma“.

BiH je tek „zapljusnuo“ i, za početak, potopio najsigurniju luku „eresovskog“ vezira Milorada Dodika koji sada može samo da gleda kuda vrane lete. Dok je on sasluživao Vučiću u trabunjanju o svesrpskom jedinstvu, sve meračeći lukrativne poslove, onaj koga je nazivao „političkim nedonoščetom“(Draško Stanivuković) je porastao i maznuo mu ispred nosa glavni grad Republike Srpske, klocnu na kojoj se drži piramida njegovog svevlašća i ona se sada ozbiljno ljulja.

Zato Vučiću nije svejedno. Koliko god bio zarobljen u svetu svog propagandnog matriksa koji mu ne dozvoljava da racionalno prosuđuje, ni on ne može a de ne vidi pukotine kroz koje se nazire nešto njemu nepoznato i preteće. Nešto što se zove realnost.

Ono što ovdašnjeg političkog šibicara dodatno onespokojava jeste što ne može da dokuči ni formu ni snagu te pretnje. Zato njegovi telali u Skupštini čeznutljivo prozivaju, više prizivaju „zvaničnu“ opoziciju koja više ne stanuje pod tim krovom. Sa njima su načisto, od njih im ne preti opasnost, sažvakali su ih i ispljunuli i oni su im idealni protivnik. Moglo bi se reći da čuveni bojkot izbora žanje prve uspehe ostavljajući Vučićeve hijene da razjapljenih čeljusti škljocaju na prazno i besno udaraju po kavezu bez opipljive žrtve da je pritisnu šapom.

Da kako može Vučić bi najrađe helikopterom u Skupštinu spustio tajkuna Đilasa, izdajnika Jeremića, zajedno sa ljotićevcem Obradovićem ali taj let je sam suspendovao. Uništavajući klasičnu opoziciju, on je ostavio prostor na kome niče nešto što mu se migolji, izmiče kontroli i raste samosvojno i dolazi da naplati račune. Stvari se odvijaju kao u onoj legendarnoj pesmi „Zabranjenog pušenja“ o Giletu šampionu „preslabom za kik boks, prejakom za rokenrol“ koji postaje „izraziti favorit“ ali na kraju balade „na njegova vrata, zakuca neko ko mu može biti tata.“ A tada nije rešenje zabarikadirati se, mnogo je pametnije na vreme kroz ta vrata šturnuti. Inače, ostaje ti samo da se, poput Gileta šampiona, zapitaš: „Zar je već kraj?“

Komentari

Vaš komentar