Moj svojevoljni odlazak iz novina i novinarstva 2016. bio je konačan i neopoziv jer to u čemu smo se preko noći našli nije bilo novinarstvo po mojoj meri i po mojim kriterijumima. Retke ponude da se vratim u posao nisam ni razmatrala, jer kada posle dve decenije shvatiš da postoji život bez redakcijskog stresa, bez rokova, pritisaka, ucena i zahteva "koji se ne odbijaju", ne možeš tek tako da se odrekneš teško osvojene slobode i privilegije da biraš šta ćeš i s kim ćeš raditi.
E, upravo je to „s kim ćeš raditi“ presudilo kada mi je Stojan Drčelić krajem marta 2021. ponudio da budem deo njegove male ekipe i da učestvujem u pokretanju novih dnevnih novina „Nova“ koje će – verovao je – biti tačno ono što treba onoj prkosnoj Srbiji koja odbija da se proda i savije kičmu, koja se bori za očuvanje zdravog razuma, pravih vrednosti, istine i slobode.
„Niti bih se ja prihvatio ovog poduhvata, niti bih tebe zvao da nisam siguran da umemo i možemo…“
Znao je moj dobri debeli šef, kako je sam sebe nazivao, da mu neću reći ne, da se godine sjajne saradnje iz „Blica“ ne zaboravljaju. On je – znao je i to – bio jedini čovek koji je mogao da me natera da se odreknem slobode, rada od kuće, da se radujem osmišljavanju rubrika i stranica kojima ćemo se ponositi, da uveče ležem i da ujutro ustajem razmišljajući o sadržaju i očekivanjima čitalaca, da se zajedno s njim upustim u pravljenje nečeg novog na način na koji niko pre nas to nije radio.
Bio je dovoljan jedan razgovor, jedan redakcijski sastanak da nas zarazi svojom vizijom. Nekako su se Stojanov neutemeljeni optimizam i ubeđenje da će sve biti u redu u trenu prelili i na nas, iako su štamparije u Srbiji mesecima odbijale da štampaju novine „Nova“.
Bilo je lako verovati mu. Bilo je lako raditi s njim jer je naš pogled na ono što se danas zove novinarstvom i ono što novinarstvo treba da bude, bio isti. On je naš posao doživljavao kao misiju i posvećenost istini, kao borbu za pravdu, za čestitost, za malog čoveka…
Nazivao je stvari pravim imenom, bežao je od mistifikacije i populizma, imao je neviđen dar da stvari čini jednostavnim. Umeo je da relaksira napetu atmosferu, da pogura kad negde zapne, da povuče kad zatreba, da zatraži pomoć i savet, da sasluša i posluša. Taktičan i mudar, znao je kako da iz svakog izvuče ono najbolje.
Ne znam da li je neko pre njega i njegove male ekipe, čiji sam deo bila, ikada pravio dnevne novine sa tako nerazumnim rokovima, ali znam da smo uspevali nemoguće. Znam da je bio ponosan na „Novu“, čak i kada to nije glasno izgovarao, jer u novinama nije bilo ničega čega bi se postideo. To mu je, profesionalno gledano, bilo važnije od svega. Bilo mu je važno i da se ljudi osećaju sigurno kraj njega, da bude stub i oslonac, da bude uzor, da bude dobar učitelj, još bolji prijatelj, dobar, ispravan i čestit čovek.
I bio je sve to… Zato će nedostajati. Mnogo!
Zbogom, dobri moj šefe!
BONUS VIDEO Olja Bećković o Stojanu Drčeliću
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar