Menjali smo redakcije, menjali smo kafane, menjali smo sebe, menjali smo svet, jedino što nikad nismo menjali bilo je piće, bila je tišina, dobri moj bata Drčela.
Ti: pelin, pivo ili vino, ja- vinjak, obojica gasili tišinom… Tako smo, valjda, i menjali sebe- naučio si me tišini u kafani, naučio si me tišini, uopšte, u nekoliko lekcija, nekoliko tura…
Čudo, da, od tebe niko nije mogao da dođe do reči, pametni se nisu ni trudili, valjda je čas da ti priznam za koliko sam te reči pokrao, brate, mada verujem da si znao.
Znao si, matori, kad god bi naručio turu nazdravljao si mojemu lopovluku, ja sam se pravio blesav, a ti si govorio kao da si žurio da te “pokrademo” što više, nisi žalio reči jer znao si da je tvoje samo ono što si dao, odnosno, što smo “pokrali” od tebe, dobri moj ZlatiBorče!
Za koliko sam te tek tišine ojadio, brate moj, one kafanske, one redakcijske, one nasušne kad ti samo treba neko ko te neće potopiti najgupljim pitanjem na šaru zemaljskom: “Šta ti je?” Znao si odlično šta mi je- znao sam i ja šta je tebi, i šta je tu imalo da se pita, voleo sam te tišine sa tobom. Beskrajno sam ih voleo, beskrajno sam te voleo, imao sam toliko njih da jalovo sitnim rečenice ali tek vas nekolicinu da blagovesno oćutim.
Ne, nisu to bile one glupe, umarajuće tišine u kojima vinjak kotrlja ko kamen niz grlo, naprotiv, ćutali smo ono najbolje jedno u drugome, a vinjak je jurcao ko planinski brzak…
Pisali smo, pili, treznili se, pisali, pili, lagali žene kako imamo posla preko glave pa nastavljali da pišemo, pijemo, treznimo se, menjamo sebe, menjamo svet, menjamo kafane, ali nikad pića i ideju, ideal, da će reč promeniti sve. Reč nakon sati tišine. Bistra, britka i poštena reč. O tebi će suditi oni koji te nisu poznavali, koji te nisu ni znali,
oni koji ne bi smeli da ti sednu za sto, no presudiće sebi: doživotna u bespameti bez prava na pomilovanje! Mi koji smo te malo oteli od večnosti sudićemo sebi, ja znam da hoću, ostao sam ti dužan tišine, ostao si mi je dužan još, Drčela moj!
Znam, znam, već te čujem: “Medo, ne seri”, ali, jbg, brate, “istrčao” si iz “redakcije”, iz “kafane”, i kako sad da umirim ovoj topot glasova koje ne razumem bez one tvoje pitke tišine..? Zajebao si me, brate moj, u ovoj tišini nema ničega čemu bih se radovao, nema ničega da naučim iz nje, nema ničega da je prekine…
Šta sad, da slažem ženu: “Umro mi Drčela, moram da ostanem još na poslu”? Neće mi verovati, ne bih zvučao uverljivo jer gde ti da umreš, od čega umiru takvi, pa i smrt bi naručila turu i sela da te sluša, da oćuti sa tobom dok ne podvikneš: “Jebote, prelom…”
Evo, ti, brate moj, evo ti ovog teksta pa izvlači glose, antrfilee, međunaslove, izbacuj šta ne valja, šta je višak…sve dok ne ostane dovoljno tišine za dve strane i nekoliko fotki…
Borio si se za vreme, dobri moj, sećam se s koliko si radosti ponavljao: “Više se ne borim ni za lovu ni za status- samo za vreme, moj Medo. Za vreme koje je otišlo u šlajfne i čaše, za vreme koje nisam proveo sa porodicom…” Uspeo si, matori! Izborio si se za večnost, pripadaš joj, znam da ti dobro stoji…
Uspeo si, brate! Prećutao si da su rokovi skraćeni, prećutao si da si nam opremio tekstove- naše je samo da ih potpišemo, naše je samo da slažemo jedni druge kako si umro: neproverena vest koja će to i ostati, obećavam ti, a ti se ljuti do zadnje kapi, ne interesuje me, brate moj!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare