Podeli
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

„Čestitamo! Danas si navršila 6 meseci bez cigareta“, javila mi je mobilna aplikacija za odvikavanje. Besmislena je, ali iskrena da budem, u poslednje vreme prihvatam sve što ima moć da me bar malo obraduje. Ikonica s oznakom pređenog puta koji je nedavno delovao tako udaljeno inicira kapislu tihoh ponosa. Sve je to placebo, naravno. Trčim iz petnih žila dok stojim u mestu, ali ima dana kada je placebo poput džek pota. „Uradila sam nešto ove godine“, pomislim kad vidim tu oznakicu.

Ne znam koliko sam puta prestajala da pušim. Nisam izdržavala duže od 2 meseca. Letos, usred najvećeg stresa oko svega što je korona donela svima, pa i meni, postalo je očigledno da imam dve opcije – da se pretvorim u paklu cigareta ili da definitivno batalim. Izgledi su bili da neće biti mnogo uspeha koje ću u perspektivi imati priliku da slavim, tako da sam se zainatila. Možda ove godine ne mogu ništa da kontrolišem, ali ovo mogu.

Šta još nisam isprobala? Govorila sam sebi da je katran smrt, zamišljala (i osećala) pluća kako se bune pred otrovom koji sam upumpavala u njih, računala novac bačen na tu užasnu naviku… Nije vredelo. Uvek je postojala trunka čežnje, čak i kad sam se najsvežije osećala. „Kada bih znala da je za 10 dana smak sveta, pušila bih bez griže savesti“, čučalo je to negde zakopano u meni, čekalo trenutak slabosti, akutni smak mog mikrosveta – novi povod za „ daj mi jednu“.

Tu je – shvatila sam. Kopanje po željama, strahovima i nadanjima neizbežan je izbor kad su sva druga putovanja sankcionisana do daljnjeg, usled pandemije potencijalno smrtonosnog virusa i apatijskog cunamija koji je oblio već uveliko anestezirano čovečanstvo. „Ne, kad bih znala da je za 10 dana smak sveta, sigurno ne bih pušila. Ne bih zapalila. Da znam da ću tako brzo umreti – živela bih“. Ideja o tome da poslednje dane provedem u zatvoru koji sam sama oko sebe napravila, tek sad se otkrila u svom besmislu. „Tako je. Smak sveta neka radi šta hoće, ja ću disati dokle god mi pluća budu radila“.

Taj pristup je tipičan za mene. Kroz život me vodi detinjasta potreba da štilkliram stvari, označavam poglavlja, da im dajem „imena“. Volim da zastanem i osvrnem se na sav život koji je ispunio neki period. Nekad sam i pravila „listu ciljeva za narednu godinu“, ali onda sam izašla iz puberteta. Danas ne rezimiram samo pobede, već sve što čini život – ako ću neke otkucaje srca pamtiti, ako će nešto iza njih ostati, vredelo je utrošenog vremena. Paničnom osećaju da neću imati čega da se sećam, nikad ne bih dozvolila da me sačeka nespremnu. Ovu groznu 2020. godinu sam možda provela u kući, ali sam tako zatvorena izašla iz nikotinskog zatvora koji me je godinama pratio ma koliko putovala i kretala se. Mirna sam.

Sutra punim 33 godine i kreće novo poglavlje. Kad se probudim, moći ću da kažem da ću, ako me sreća posluži, za 50 godina slaviti osamdeset i treći rođendan. To je pola veka – ujedno duga i prekratka staza. Zurim u nju kao u beskrajno sadržajnu prazninu slike Marka Rothka.
Ne nadam se ničemu, ništa ni ne očekujem. Da mi ništa nije zagarantovano – to sam oduvek znala, a u proteklim mesecima baš dobro apsolvirala. Ova godina je najstatitičnija i najdinamičnija decenija. Ne znam zaista koliko godina sutra punim. Da li iko više zna?

Svet se promenio do neprepoznatljivosti. Sve što smo nosili u sebi intenziviralo se ispod površine. Svako vuče sopstveni rat u kutiji šibica. Nekad dobijemo bitku, nekad sramno pokleknemo. Dok se mimoilazimo u samopozluzi na našim čelima moguće je pročitati te pobede i poraze. No idemo, uprkos svemu. Svako svojom ustaljenom rutom, krećemo se očekivano kako bismo se sreli u redu za plaćanje. Još jedan dan. Pa još jedan.

Komentari

Vaš komentar