Kad bi Sloboda Govora imala svoju boginju i obličje, ne bi imala povez preko očiju kao Pravda. Na leđima božanstva Slobode govora bila bi uočljiva grba od savijanja, u grudima bi nosila slomljeno srce, a njen jezik bio bi dovoljno dugačak da se obmota oko celog njenog deformisanog tela, vezavši joj ruke i noge, te ostavivši je paralisanu.
Sloboda govora po svojoj osnovnoj definiciji podrazumeva mogućnost pojedinca da izrazi mišljenje, ukaže na činjenice ili postavi pitanje bez straha od cenzure, progona, pravne ili druge kazne. Ovaj njen opis je tačan koliko je i pogrešan. Ako bismo se vodili objašnjavanjem suštine, sloboda govora bi pre svega bila jedna od osnovih jedinica mere ljudskog dostojanstva. Da li postoji dostojanstven čovek koji ne sme da podigne glas? Ne. Da li je to važnije od svake druge definicije? Verovatno. Da li iko zaista nije u stanju da razlikuje slobodu govora od neopisive lagodnosti prilikom iznošenja laži i raznoraznih gluposti? Teško. Ipak, ne možemo da se odupremo potrebi da ideju o slobodi govora savijamo iznova i iznova. Svi vrlo dobro umemo da odvojimo ispravno od neispravnog, značajno od banalnog. Zašto jednom za svagda ne razdvojimo slobodu govora od bezobrazluka, traženja rupa u moralnim kodeksima? Zašto babe i žabe stalno stavljamo u isti koš? Možda smo kolektivno postali stručnjaci za menjanje teme onda kad stvari postanu lične. A sloboda govora je, isto kao i dostojanstvo, isto kao i moralna odgovornost za izrečeno i učinjeno, vrlo lična odlika svakog od nas.
Baš zato bi na istom postolju, zajedno sa boginjom Slobode govora, mogla stajati i Moralna odgovornost, zapušenih ušiju i do kolena uronjena u živo blato. Dva obličja uzvišenih vrednosti jedna drugu bi čuvala od davljenja u mulju pod silinom tuđeg tereta, dok ipak neminovno tonu.
Ne mogu da se otrgnem utisku da ljudski rod većinski nema talenat za razumevanje ljudskih prava, mada ima apsolutni talenat za pogrešno tumačenje svake velike ideje. Da bi jedno društvo razumelo slobodu govora pre svega mora da nauči razliku između ličnog mišljenja i laganja, odnosno svesnog širenja laži. Na primer, ja imam pravo da mislim da je Dostojevski loš pisac, ako sam u stanju da to mišljenje razumno obrazložim koristeći se proverenim i tačnim činjenicama. Sa mnom niko ne mora da se slaže, ali bi trebalo da se poštuje moje pravo da iznesem drugačije mišljenje. Isto tako, nemam moralno pravo da lažem o njemu i klevećem ga. Ne postoji koncept slobode govora koji amnestira laž. Kazna za laž u svakom slobodnom društvu treba da bude oduzimanje poverenja onome ko je svesno lagao i ukazivanje na istinu.
Zbog ovih kontradiktornosti Sloboda govora je prečesto lažni alibi za javno histerisanje, nekad čak i puko lupetanje, opravdanje za klevetu, sigurna luka za neodgovorne govornike koji bez griže savesti bljuju poluistine, izazivajući probleme za koje ne mare. Sloboda govora je i dalje s pravom pojas za spasavanje novinarima kojima je posao i poziv da pitaju, a nikad ne dobijaju odgovore. No, paradoksalno, ona je u isto vreme sprava za spinovanje svih raskrinkanih laži, koju političari koriste kad ih neko raskrinka ili im postavi pitanje koje bi da izbegnu. Tada aktiviraju „slobodu govora“ kao kosilicu, kako bi oprali sebe, banalizovali izvor napada na sebe, ali i okrnjili ono što sloboda govora zaista jeste. Slobodu govora zloupotrebljavaju i šaljivdžije kad žele bez ikakvih posledica da javno ponište nekoga kroz ismevanje, bezbrižno ušuškani u skrovištu humora i ljudskih prava, koje pretvore u oružje visoke razdorne moći, onda kad neko pokuša da im kaže da su plasirali neistinu u javnost, ili da se „našali na njihov račun“. Odricanje od moralne odgovornosti se kod njih javlja u vidu disklejmera tipa – ja se ne bavim politikom, ovo je sve samo humor, čak i ako žive od pričanja o politici.
Zbog ovakvih licemerstava Sloboda govora ima grbu, a Moralna odgovornost zapušene uši.
Nije čudno što ne razlikujemo mišljenja od činjenica. Sloboda izražavanja mišljenja nam se već u osnovnoj školi uskraćuje kad nastavnici i nastavnice od nas traže da tumačimo književna dela onako kako „piše u Interpretacijama“, a ne onako kako smo ih mi doživeli.
Kasnije, kad odrastemo, ceo život imaćemo unapred pripremljene „interpretacije“ za sve fenomene sa kojima se susrećemo, a ako od njih odstupimo, neminovno ćemo doživeti neku vrstu linča. S druge strane, ako poštujemo „interpretacije svog stada“, moći ćemo bez problema i da lažemo, da nam niko ne zameri. To je živo blato našeg društva.
Možda je vreme da se podsetimo da u centru slobode govora jedino može i mora da bude Istina. Samo vođeni sopstvenim osećajem za pravično i tačno možemo da ispravimo leđa sopstvenoj Slobodi, odvežemo joj ruke i izvučemo je iz mulja u koji tone.
Ovo ne može država da uradi. To je posao za Moralnu Odgovornost Pojedinca. Za laž ne može da se ide u zatvor u slobodnom društvu, ali može da se pati od nebitnosti. Kazna za laž i javnu bahatost mogu da budu sajtovi medija koje niko više neće da posećuje, YouTube kanali koje niko ne prati, novine koje niko ne kupuje, menjanje kanala na televiziji, ignorisanje nečijeg broja na glasačkom listiću, ne slušanje nečije muzike, zaobilaženje radnje brenda koji je lagao… Do nas je. Nema te Evropske unije, nema tih božanstava, ni novih lica u politici koji mogu da oslobode misao u narodu koji odbija da misli svojom glavom. Zato je sloboda govora lično pitanje koliko je i kolektivno. Tek kad svako od nas počne aktivno da se bavi pitanjem moralne odgovornosti za svoje postupke, ali i da ne prihvata laž kao bilo šta sem uvredu i povredu, što ona jeste, moći ćemo da kažemo da razumemo slobodu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare