Tog 16. januara uzeću slobodan dan, iskoristiću svoje pravo da ne izađem na referendum. Evo dva razloga: Prvo, glasanje je lišeno svake ozbiljnije kontrole i rezultat je, iz moje tačke gledanja, apsolutno neproveriv.
Drugo, organizatorima referenduma ne verujem ništa. U takvim igrankama nikada nisam učestvovao i neću. Čak i kad bi referendumsko pitanje bilo – da li ste za to da svaki novinar stariji od 60 godina dobije sedmicu na lotou – ja opet ne bih izašao. Jer, sve što radi naprednjačka ekipa doživljavam kao preveslavanje, ugrađivanje ili džeparenje.
I nema ništa van toga, sve ostalo je samo menjanje taktike i tehnike. Secikese ostaju secikese i kad darove nose. Oni su se setili da poprave pravosuđe, da bude bolje, da bude nezavisno. Oni koji ne znaju da zakrpe rupe na putu, da promene kaldrmu, da dovezu ugalj do termoelektrane. Oni koji ne zaključuju ugovor bez „puta tri“. I takvima je stalo do boljeg pravosuđa.
Da pogledamo malo i s druge strane, šta će njima bolje pravosuđe? Da svojim članstvom napune zatvore? Hm. Nikad nisam, na primer, čuo da sestrinske familije sa sicilijanskim korenima traže nešto slično. Zna se kako te družine tretiraju sudije, kako „popravljaju“ sudove, olovom i povezom preko očiju.
Zar je potrebno menjati Ustav da bi osudio šabačke batinaše sa letvama? Da bi izveo na sud kriminalce iz Telekoma, Krušika i EPS-a. Ili da bi poslao na robiju one što kupuju glasove na izborima, što prete glasačima. Ne, samo treba pustiti policiju, tužioce i sudije da rade svoj posao.
Naći će se neko da mi kaže kako nisam razumeo. E biće da je tako. Vrlo dobro razumem, referendum naprednjacima služi za nešto drugo, da vide izlaznost svojih, da se mobilišu i pred aprilske izbore izmere rejting o našem trošku. I da načnu Ustav, jedinu „stvar“ koju nisu razvalili. Kad i njega rasture, onda više nema nikakvih kočnica, „vozi Miško“.
Referendum je bukvalno zakivanje eksera u vodu, niti šta može da popravi, niti da pokvari u državi u kojoj je jedan čovek sve. I Ustav i zakoni i sudija i tužilac i ministar pravde i finansija i vojske. I urednik medija i najveći „epidemiolog“ i garant mira i nemira. Doživotni žirant nestabilnosti.
Deset godina: „Mi znamo da oni lažu/ oni znaju da oni lažu/ oni znaju da mi znamo da oni lažu/ mi znamo da oni znaju da mi znamo da oni lažu/ ali oni i dalje lažu“ (Solženjicin). I šta sad, sad su se promenili. Ne, nego od nas se očekuje da budemo naivni i da ih podržimo u njihovim namerama. Da se kao i mi nešto pitamo, a biće kako je gazda odlučio, on već zna izlaznost, zna koliko je „za“ i koliko protiv.
Neću da budem lutka u tom pozorištu koliko god mi poturali mamac da je to korak bliže evropskim standardima. Nema evropskog puta tamo gde se na režimskim televizijama priziva linč opozicije i „nepodobnih“ novinara. Gde je Aleksandar Obradović talac, a Milan Jovanović beskućnik. Gde haški osuđenici određuju ko je „patriota“, a ko ne. Gde pijani policajci pevaju o pokolju muslimanskog življa.
U takvoj državi referendum o bilo čemu je čisti besmisao. Možete me okovati, možete mi „ložit vatru na prsima“, „nabijati klince pod noktove“ – i tada ću teško promeniti mišljenje.
BONUS VIDEO: Stranke oko Tadića pozivaju da se zaokruži NE na referendumu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare