Verujem da su crnogorski premijer Zdravko Krivokapić i njegov ministar finansija Milojko Spajić omraženi među kolegama u regionu. Zadali su težak domaći zadatak - udvostručili su zarade onima koji su najslabije plaćeni. Od 1. januara minimalac u Crnoj Gori je sa 250 povećan na 450 evra. Tako su Crnogorci iza sebe ostavili Srbiju, BiH, Albaniju, Makedoniju, pa i Bugarsku, članicu EU, a približili se Mađarskoj i Hrvatskoj. To će, naravno, uticati i na povećanje prosečne plate, projekcija je 700 evra.
U Podgorici su pojedinci ovu odluku proglasili za hazerderski potez koji može državu dovesti u katastrofalno stanje. Zlurade prognoze, kako ih drugačije nazvati, jer u propast svaku državu pa i crnogorsku mogu da uvale lopovluk, korupcija, inflacija, crna berza, mržnja, ratovi, a nikako povećanje zarada sirotinji.
Mnogo je onih koji bi voleli da Krivokapićev eksperiment propadne. Takvoj vesti bi se radovale vlasti od Beograda do Tirane, od Skoplja do Sarajeva. Ako Krivokapićev minimalac prođe, moraće i ostali vlastodršci da ga prate.
Minimalac u Srbiji od Nove godine je veći za 9,4 odsto i iznosi 35.012 dinara. Manji je od crnogorskog za 17.899 dinara, odnosno 152 evra. Poražavajuće poređenje za zemlju čiji se „vođa“ hvali „najvećim“ privrednim rastom u Evropi.
U praksi život sa srpskim minimalcem izgleda ovako: „Otkazao sam fiksni, kablovsku, prodao auto, ne idem po kafićima. Ne postoji mogućnost da čovek preživi mesec dana sa 35 hiljada. Neka probaju političari“, napisao je čitalac jednog portala. A šta tek da kažu oni sa porodicom, sa školskom decom…
Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta procenjuje da siromašna domaćinstva već sad trpe inflaciju od 10 do 15 odsto. Logično, jer je najviše poskupelo ono što se najviše kupuje – hrana. Drugim rečima, inflacija je unapred pojela povišicu.
Zašto vlasti u Srbiji ne povećaju minimalac makar do vrednosti minimalne (redukovane) potrošačke korpe što je nešto iznad 40 hiljada dinara? Zato što nema para? Lažu.
Mogli su one pare što su besomučno deljene građanima da upotrebe za sistemsko rešenje problema niskih zarada. To je sa najavljenim davanjima penzionerima i mladima do 30 godina impresivna suma, bezmalo dve milijarde evra.
Međutim, njima nije cilj podizanje standarda najugroženijih nego lična promocija (Vučićevih sto evra) i zaštita krupnog (inostranog) kapitala. Ne možete da terate, na primer, trgovinski lanac da daje veće plate i da istovremeno plaća reket vladajućoj stranci. Ili da bude sponzor omiljenog kluba. Može jedno ili drugo.
I tu dolazimo do suštine, mi (čitaj vlast) ćemo držati minimalac pod kontrolom, a vi nama dođete toliko i toliko. I svi zadovoljni, sem raje sirotinje.
Najniže plate u Srbiji, što u državnom, što u privatnom sektoru, prima oko 350 hiljada zaposlenih. I niko se zbog toga ne stidi, niko se ne buni, nema štrajkova. Ćute oni što motaju kablove, ćute čuvari, ćuti stotinu hiljada trgovaca… Kao da su robovski rad i siromaštvo smisao života. A šta bi se desilo da se, na primer, kasirke pobune protiv izrabljivanja? Da neće možda sve da ih otpuste? Malo sutra, bio bi to jako lep štrajk i potrošači bi ga sigurno podržali.
BONUS VIDEO: Afera „Maksi“: Radnici iznenađeni aneksom, „Delez“ odbio gostovanje
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare