Piše Milenko Vasović: Obradović – Vučić 1:0

Kolumne 14. jan. 202112:01 > 12:57
Podeli:
Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Pre ijednog slova hoću da kažem - svaka čast sudiji, ima nade za Srbiju! Plašim se samo da ga huligani ne napadnu ili da ga neka sila ne „penzioniše“ pre vremena. Kako li je uopšte sudac izmakao „radaru“ i naprednjačkoj cinkaroškoj mašineriji.

Piše: Milenko Vasović

No, da krenemo ispočetka. Mnoge je obradovao rezultat iz naslova, a opet drugi su nezadovoljni, što razlika nije ubedljivija. Ima i trećih koji bi bili tužni i nesrećni kad bi čuli da je njihov šef, ljubimac, takoreći vođa, osuđen. Srećom mudra vlast ih štiti od „loših“ glasova.

Kad šefa jedne države kazne zbog povrede ugleda i časti nekog opozicionog političara onda je to vest. Kad predsedniku Srbije sud, makar i u prvostepenom postupku, naloži da lideru Dveri plati 200.000 dinara zato što ga je nazivao „lopovom“ i „fašistom“, to bi građanima neko trebalo i da javi. Javni servis pre svih. Ali u Srbiji su mediji slobodni, što reče gospođica Ana.

Nešto se mislim, da je kojim slučajem obrnuto, to bi bila udarna informacija na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. I na RTS. Blatoidi bi se za tu priliku štampali na formatu nekadašnje Borbe, da što većim slovima, objave: Lažov, pa velika slika „fašiste“. Svi bi za jedan dan odradili svoje apanaže i urednici i direktor instituta i Suzi.

Kroz prizmu sudske odluke građani mogu da procene koliko vredi predsednikova reč, može li se tom čoveku verovati. Presuda ima i političku poruku, na osnovu nje će se neko odlučivati za koga da glasa. Zato je valjda predsednik i udario nedozvoljeno, po cevanicama, da odvrati potencijalne glasače od „lopova“ i „fašiste“. I ta šteta koja je Obradoviću i njegovim simpatizerima naneta ne može se meriti novcem. Kao što se ni sramota ne može otkupiti.

Sramota je da predsednik države lažno optužuje. Kakva god da je država, predsednik je predsednik. On je mnogima uzor, njegovi simpatizeri se trude da ga slede, ako on svira klavir i oni će upisati školu plesa, ako on vadi plastiku iz reke i oni će, ako jede lignje i oni će voleti Lignjoslava. Ako on laže, oni će da kradu, a kad kradu ona da će i da psuju i da batinaju – redom.

Sudije ima da se ubiju od posla odlučujući samo o predsednikovim uvredama. Tužili su ga Đilas, Lutovac, doktor Rade Panić… a ranije i Vuk Jeremić čija je tužba odbačena zbog imuniteta predsednika. Vređaš a štiti te imunitet, to je ta moralna vertikala.

I ovu presudu može sud na neki volšebni način promeniti u drugostepenom postupku, ali ona će ostati kao svedočanstvo o naopakom vremenu kad Srbija nije ratovala a bila je okupirana kao nikad u istoriji.

Postupci srpskog predsednika sigurno će ući u udžbenike o toleranciji i političkoj kulturi, ali kao ružni primeri. Zašto se tako ponaša čovek koji ima svu vlast u svojim rukama teško je objasniti.

Možda je to najbolje učinio Tomas Man koji je početkom tridesetih godina prošlog veka analizirao jedan drugi proimer. „Neobično je to što se bes i pored toga što su postigli punu pobedu – ne stišava. Zašto ti ljudi i dalje tako daju oduška svojoj mržnji i potrebi za ruženjem? Osećaju li se nesigurnima? Zar ne veruju u svoju pobedu?“.

Zaista, zar lider SNS ne veruje u svoju pobedu?

No priča o srpskom predsedniku je i priča o nama. Njegova slika je i naša slika. Ne možemo mi biti bolji od onoga ko je na čelu države. Pa, kakvi li smo onda mi?

Komentari

Vaš komentar