Piše Luna Lu: Muk

Prethodnih sedam dana, bili su poput blatnjavog terena na kome sam dva puta ostajala bez vazduha.Dobri stari napadi panike su se vratili.Utakmicu sam izgubila, ove sedmice - igra je bila prljava.Nesportska i nefer.Ovog popodneva, vidam rane i pokušavam da zalepim u paramparčad razbijene misli, smirim na momente nenormalno ubrzan puls i da dođem sebi.Da dišem - duboko.U potpunoj tišini.Iz daljine dopire samo zvuk molitve iz obližnje džamije i žamor prolaznika koji idu svojim putem u vikend.*Doktorku Violetu sam poznavala godinama iz omiljenog nam frizerskog salona.Često smo pod folijama za farbanje kose sedele u ostavi sa prozorom i pušile poput srednjoškolki.I kikotale se.Kao da će svaki čas dežurni profesor da nas ukeba.Pile smo kafu i pričale o životu kao pojavi.I o tome kako je čudno biti u ovim godinama.Nanizale smo ih isti broj, ista smo generacija.Bila je duhovita, britka i nesebična u pokazivanju simpatije i nežnosti.Vazda spremna da pomiluje i izljubi. Taktilna.Kada su mi javili da je više nema i kako je više nema ostala sam bez vazduha.Prvi put prethodne sedmice, bila je nedelja.*U ponedeljak sam tako bauljala kroz dan pokušavajući da se setim našeg poslednjeg susreta.Mozak se napreže da rekonstruiše razgovor.Ali, od šoka, sećanje se povuklo u sebe. Tačno da me stave pred Strašni sud ne bih imala pojma - ni datum ni o čemu smo pričale.Znam samo da je bilo pre pandemije.I znam samo da nisam mogla ni da pretpostavim kroz kakvu je moru prolazila - nasmejana nežna Violeta.*Dobar deo života, posebno tinejdžersko vreme, suočena sa tajnom traumom iz koje nisam imala pojma kako da se iskobeljam - provela sam potpuno opsednuta Japanom.*Moglo se pomisliti da su meni posvećeni stihovi pesme Olivera Mandića."Ona je čudna kao Mesec.I ume strašno da mašta.Sanja priliku pravu - da upozna Kurosavu.I gleda put Japana - svakog dana".*U moj život ušla je Sei Šonagon, spisateljica sa kraja 10. i početka 11.veka i ona me je uvela u to Carstvo.Bila je dvorska dama čiji su zapisi pod uzglavljem najviše uticali, pored Anais Nin, da pišem koliko me noge nose.*Sei mi je podarila svet dobrih i zlih ljudi na carskom dvoru, otvorila mi put ka samurajima i roninima, kodeksima, pričama o časti i čestitosti.Bilo je pitanje dana kada ću doći do Mišime.A sa njim došla je spoznaja da postoji harakiri - da bi odbranio obraz i svoje etičke principe.Samoubistvo kao čin časti.Herojski čin.Tabu tema.*Da se ljudi ne ubijaju samo u Japanu iz moralnih principa naučila sam nekoliko godina kasnije na najteži način.U mojoj 21 godini, celo naše društvo i ja u njemu, ostali smo bez drugarice sa kojom smo odrastali.Odlučila se za brutalan odlazak posle koga više ništa nije bilo isto.Bio je početak devedesetih i rat je bio u vazduhu, izvestan.Njen odlazak je najavio kolektivni bol koji će uslediti.Kao da sam preko noći odrasla i postala svesna da nevolje predstoje - da će od tada umesto Erosa - zavladati Tanatos.*Jako sam teško podnela njen odlazak.Danima i noćima sam se preispitivala - a šta da sam je pozvala, a šta da sam došla nenajavljena, a šta da sam, da smo..I tako u krug, bez rešenja - dinstanje samog sebe u velikoj tuzi.*Mnogo su mi pomogli časovi psihologije kod moje omiljene profesorke dr. Tijane Mandić na FDU, kao i pozorište.Uronila sam u Talijin hram tražeći odgovore - kao žedan kada naiđe na izvor vode u pustinji - vapeći za katarzom.Teatar ima odgovor na sve od čega je ljudsko biće satkano.Tešila sam se, stavljala ga kao oblogu na ljutu ranu.*A onda je došla sreda.I uveče, ne znam koji đavo me terao da čitam vesti.Kada sam otvorila naš portal, te sekunde, pred mojim očima pojavila se vest o odlasku Igora Vuka Torbice.I ponovo iz pleksusa isteran sav vazduh.I ponovo napad panike.I ponovo "disanje u papirnu kesu".I borba za dah.*Divila sam se tom mladiću iz daleka, baš zbog teatra.Bila sam fascinirana njegovim shvatanjem te tako delikatne i kompleksne umetnosti i životnim principima o kojima nije ćutao nego ih glasno i uspravno iskazivao i rečima i delima.*Kada sam došla do daha jedino što sam mogla napisala sam.Jer često jedino što mogu u ovom životu jeste da pišem.Slova su jedino što zaista posedujem.*Muk.Šok.Toliko je frapantan gubitak.Kada prođe paraliza od napada panike i gubitka vazduha u pleksusu od neverice zakucaće Bes na vrata, često patetičan jer je iz nemoći.*Pre toga - čitanje strašne vesti iznova - u nadi da je u pitanju greška.A onda, tu je spremna spoznaja da je ovo Čistiliste, ove 2020. - postalo Pakao.Dok smo spavali, preko noći - čini se.A u suštini samo širom zatvorenih očiju provodimo dane - oguglali.Otupeli.Obamrli.*Počivaj u miru.Talentirani neobični lepi čoveče.Razumem te, ako je to uopšte sada važno.Znaj.Saučešće svima kojima se srce pocepalo.I koji su imali prilike sa stvaraju teatar sa ovim vanrednim umetnikom i da dele svakodnevicu sa njim.*I evo me u suboti, razbucana i pretužna.Sa pitanjem - kakav je bre ovaj svet koji smo kreirali kolektivno kao ljudska vrsta - da li je onakav kakav možda zaista zaslužujemo?Teško je vreme za sanjare.Znam to. I osećam.Jer, da, ja sam hiper-senzibilna.Sklona veltšmercu.Moja antena kupi bol i patnju.I kao takva vapim za invazijom ljubavi na ovu planeti.Mislim da nam je potreban mir, nežnost, isceljenje, pažnja, saosećanje i ljudskost, za početak.Ne trebaju nam ni kuće, ni palate, ni nagrade ni jahte niti jedna materijalna stvar - nama treba podsećanje na to šta znači biti čovek i čoveku čovek.All we need is love, dragi svi.*Ljubav - love, a ne lova.Proklete više te pare za kojima jurimo zaboravljajući na sebe i druge, pa kao hipnotisani više ni ne znamo u čemu je poenta i lepota života, ove igrice u kojoj smo svi skupa.Kipimo na hladnoj ringli, eto tako stoje stvari, sve u svemu.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram