Subota, popodne, predizborna tišina.

Prethodnih sedam dana, bili su poput blatnjavog terena na kome sam dva puta ostajala bez vazduha.
Dobri stari napadi panike su se vratili.
Utakmicu sam izgubila, ove sedmice – igra je bila prljava.
Nesportska i nefer.
Ovog popodneva, vidam rane i pokušavam da zalepim u paramparčad razbijene misli, smirim na momente nenormalno ubrzan puls i da dođem sebi.
Da dišem – duboko.
U potpunoj tišini.
Iz daljine dopire samo zvuk molitve iz obližnje džamije i žamor prolaznika koji idu svojim putem u vikend.
*
Doktorku Violetu sam poznavala godinama iz omiljenog nam frizerskog salona.
Često smo pod folijama za farbanje kose sedele u ostavi sa prozorom i pušile poput srednjoškolki.
I kikotale se.
Kao da će svaki čas dežurni profesor da nas ukeba.
Pile smo kafu i pričale o životu kao pojavi.
I o tome kako je čudno biti u ovim godinama.
Nanizale smo ih isti broj, ista smo generacija.
Bila je duhovita, britka i nesebična u pokazivanju simpatije i nežnosti.
Vazda spremna da pomiluje i izljubi. Taktilna.
Kada su mi javili da je više nema i kako je više nema ostala sam bez vazduha.
Prvi put prethodne sedmice, bila je nedelja.
*
U ponedeljak sam tako bauljala kroz dan pokušavajući da se setim našeg poslednjeg susreta.
Mozak se napreže da rekonstruiše razgovor.
Ali, od šoka, sećanje se povuklo u sebe. Tačno da me stave pred Strašni sud ne bih imala pojma – ni datum ni o čemu smo pričale.
Znam samo da je bilo pre pandemije.
I znam samo da nisam mogla ni da pretpostavim kroz kakvu je moru prolazila – nasmejana nežna Violeta.
*
Dobar deo života, posebno tinejdžersko vreme, suočena sa tajnom traumom iz koje nisam imala pojma kako da se iskobeljam – provela sam potpuno opsednuta Japanom.
*
Moglo se pomisliti da su meni posvećeni stihovi pesme Olivera Mandića.
„Ona je čudna kao Mesec.
I ume strašno da mašta.
Sanja priliku pravu – da upozna Kurosavu.
I gleda put Japana – svakog dana“.
*
U moj život ušla je Sei Šonagon, spisateljica sa kraja 10. i početka 11.veka i ona me je uvela u to Carstvo.
Bila je dvorska dama čiji su zapisi pod uzglavljem najviše uticali, pored Anais Nin, da pišem koliko me noge nose.
*
Sei mi je podarila svet dobrih i zlih ljudi na carskom dvoru, otvorila mi put ka samurajima i roninima, kodeksima, pričama o časti i čestitosti.
Bilo je pitanje dana kada ću doći do Mišime.
A sa njim došla je spoznaja da postoji harakiri – da bi odbranio obraz i svoje etičke principe.
Samoubistvo kao čin časti.
Herojski čin.
Tabu tema.
*
Da se ljudi ne ubijaju samo u Japanu iz moralnih principa naučila sam nekoliko godina kasnije na najteži način.
U mojoj 21 godini, celo naše društvo i ja u njemu, ostali smo bez drugarice sa kojom smo odrastali.
Odlučila se za brutalan odlazak posle koga više ništa nije bilo isto.
Bio je početak devedesetih i rat je bio u vazduhu, izvestan.
Njen odlazak je najavio kolektivni bol koji će uslediti.
Kao da sam preko noći odrasla i postala svesna da nevolje predstoje – da će od tada umesto Erosa – zavladati Tanatos.
*
Jako sam teško podnela njen odlazak.
Danima i noćima sam se preispitivala – a šta da sam je pozvala, a šta da sam došla nenajavljena, a šta da sam, da smo..
I tako u krug, bez rešenja – dinstanje samog sebe u velikoj tuzi.
*
Mnogo su mi pomogli časovi psihologije kod moje omiljene profesorke dr. Tijane Mandić na FDU, kao i pozorište.
Uronila sam u Talijin hram tražeći odgovore – kao žedan kada naiđe na izvor vode u pustinji – vapeći za katarzom.
Teatar ima odgovor na sve od čega je ljudsko biće satkano.
Tešila sam se, stavljala ga kao oblogu na ljutu ranu.
*
A onda je došla sreda.
I uveče, ne znam koji đavo me terao da čitam vesti.
Kada sam otvorila naš portal, te sekunde, pred mojim očima pojavila se vest o odlasku Igora Vuka Torbice.
I ponovo iz pleksusa isteran sav vazduh.
I ponovo napad panike.
I ponovo „disanje u papirnu kesu“.
I borba za dah.
*
Divila sam se tom mladiću iz daleka, baš zbog teatra.
Bila sam fascinirana njegovim shvatanjem te tako delikatne i kompleksne umetnosti i životnim principima o kojima nije ćutao nego ih glasno i uspravno iskazivao i rečima i delima.
*
Kada sam došla do daha jedino što sam mogla napisala sam.
Jer često jedino što mogu u ovom životu jeste da pišem.
Slova su jedino što zaista posedujem.
*
Muk.
Šok.
Toliko je frapantan gubitak.
Kada prođe paraliza od napada panike i gubitka vazduha u pleksusu od neverice zakucaće Bes na vrata, često patetičan jer je iz nemoći.
*
Pre toga – čitanje strašne vesti iznova – u nadi da je u pitanju greška.
A onda, tu je spremna spoznaja da je ovo Čistiliste, ove 2020. – postalo Pakao.
Dok smo spavali, preko noći – čini se.
A u suštini samo širom zatvorenih očiju provodimo dane – oguglali.
Otupeli.
Obamrli.
*
Počivaj u miru.
Talentirani neobični lepi čoveče.
Razumem te, ako je to uopšte sada važno.
Znaj.
Saučešće svima kojima se srce pocepalo.
I koji su imali prilike sa stvaraju teatar sa ovim vanrednim umetnikom i da dele svakodnevicu sa njim.
*
I evo me u suboti, razbucana i pretužna.
Sa pitanjem – kakav je bre ovaj svet koji smo kreirali kolektivno kao ljudska vrsta – da li je onakav kakav možda zaista zaslužujemo?
Teško je vreme za sanjare.
Znam to. I osećam.
Jer, da, ja sam hiper-senzibilna.
Sklona veltšmercu.
Moja antena kupi bol i patnju.
I kao takva vapim za invazijom ljubavi na ovu planeti.
Mislim da nam je potreban mir, nežnost, isceljenje, pažnja, saosećanje i ljudskost, za početak.
Ne trebaju nam ni kuće, ni palate, ni nagrade ni jahte niti jedna materijalna stvar – nama treba podsećanje na to šta znači biti čovek i čoveku čovek.
All we need is love, dragi svi.
*
Ljubav – love, a ne lova.
Proklete više te pare za kojima jurimo zaboravljajući na sebe i druge, pa kao hipnotisani više ni ne znamo u čemu je poenta i lepota života, ove igrice u kojoj smo svi skupa.
Kipimo na hladnoj ringli, eto tako stoje stvari, sve u svemu.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram