Piše Luna Lu: Muk

Subota, popodne, predizborna tišina.

Prethodnih sedam dana, bili su poput blatnjavog terena na kome sam dva puta ostajala bez vazduha.
Dobri stari napadi panike su se vratili.
Utakmicu sam izgubila, ove sedmice – igra je bila prljava.
Nesportska i nefer.
Ovog popodneva, vidam rane i pokušavam da zalepim u paramparčad razbijene misli, smirim na momente nenormalno ubrzan puls i da dođem sebi.
Da dišem – duboko.
U potpunoj tišini.
Iz daljine dopire samo zvuk molitve iz obližnje džamije i žamor prolaznika koji idu svojim putem u vikend.
*
Doktorku Violetu sam poznavala godinama iz omiljenog nam frizerskog salona.
Često smo pod folijama za farbanje kose sedele u ostavi sa prozorom i pušile poput srednjoškolki.
I kikotale se.
Kao da će svaki čas dežurni profesor da nas ukeba.
Pile smo kafu i pričale o životu kao pojavi.
I o tome kako je čudno biti u ovim godinama.
Nanizale smo ih isti broj, ista smo generacija.
Bila je duhovita, britka i nesebična u pokazivanju simpatije i nežnosti.
Vazda spremna da pomiluje i izljubi. Taktilna.
Kada su mi javili da je više nema i kako je više nema ostala sam bez vazduha.
Prvi put prethodne sedmice, bila je nedelja.
*
U ponedeljak sam tako bauljala kroz dan pokušavajući da se setim našeg poslednjeg susreta.
Mozak se napreže da rekonstruiše razgovor.
Ali, od šoka, sećanje se povuklo u sebe. Tačno da me stave pred Strašni sud ne bih imala pojma – ni datum ni o čemu smo pričale.
Znam samo da je bilo pre pandemije.
I znam samo da nisam mogla ni da pretpostavim kroz kakvu je moru prolazila – nasmejana nežna Violeta.
*
Dobar deo života, posebno tinejdžersko vreme, suočena sa tajnom traumom iz koje nisam imala pojma kako da se iskobeljam – provela sam potpuno opsednuta Japanom.
*
Moglo se pomisliti da su meni posvećeni stihovi pesme Olivera Mandića.
„Ona je čudna kao Mesec.
I ume strašno da mašta.
Sanja priliku pravu – da upozna Kurosavu.
I gleda put Japana – svakog dana“.
*
U moj život ušla je Sei Šonagon, spisateljica sa kraja 10. i početka 11.veka i ona me je uvela u to Carstvo.
Bila je dvorska dama čiji su zapisi pod uzglavljem najviše uticali, pored Anais Nin, da pišem koliko me noge nose.
*
Sei mi je podarila svet dobrih i zlih ljudi na carskom dvoru, otvorila mi put ka samurajima i roninima, kodeksima, pričama o časti i čestitosti.
Bilo je pitanje dana kada ću doći do Mišime.
A sa njim došla je spoznaja da postoji harakiri – da bi odbranio obraz i svoje etičke principe.
Samoubistvo kao čin časti.
Herojski čin.
Tabu tema.
*
Da se ljudi ne ubijaju samo u Japanu iz moralnih principa naučila sam nekoliko godina kasnije na najteži način.
U mojoj 21 godini, celo naše društvo i ja u njemu, ostali smo bez drugarice sa kojom smo odrastali.
Odlučila se za brutalan odlazak posle koga više ništa nije bilo isto.
Bio je početak devedesetih i rat je bio u vazduhu, izvestan.
Njen odlazak je najavio kolektivni bol koji će uslediti.
Kao da sam preko noći odrasla i postala svesna da nevolje predstoje – da će od tada umesto Erosa – zavladati Tanatos.
*
Jako sam teško podnela njen odlazak.
Danima i noćima sam se preispitivala – a šta da sam je pozvala, a šta da sam došla nenajavljena, a šta da sam, da smo..
I tako u krug, bez rešenja – dinstanje samog sebe u velikoj tuzi.
*
Mnogo su mi pomogli časovi psihologije kod moje omiljene profesorke dr. Tijane Mandić na FDU, kao i pozorište.
Uronila sam u Talijin hram tražeći odgovore – kao žedan kada naiđe na izvor vode u pustinji – vapeći za katarzom.
Teatar ima odgovor na sve od čega je ljudsko biće satkano.
Tešila sam se, stavljala ga kao oblogu na ljutu ranu.
*
A onda je došla sreda.
I uveče, ne znam koji đavo me terao da čitam vesti.
Kada sam otvorila naš portal, te sekunde, pred mojim očima pojavila se vest o odlasku Igora Vuka Torbice.
I ponovo iz pleksusa isteran sav vazduh.
I ponovo napad panike.
I ponovo „disanje u papirnu kesu“.
I borba za dah.
*
Divila sam se tom mladiću iz daleka, baš zbog teatra.
Bila sam fascinirana njegovim shvatanjem te tako delikatne i kompleksne umetnosti i životnim principima o kojima nije ćutao nego ih glasno i uspravno iskazivao i rečima i delima.
*
Kada sam došla do daha jedino što sam mogla napisala sam.
Jer često jedino što mogu u ovom životu jeste da pišem.
Slova su jedino što zaista posedujem.
*
Muk.
Šok.
Toliko je frapantan gubitak.
Kada prođe paraliza od napada panike i gubitka vazduha u pleksusu od neverice zakucaće Bes na vrata, često patetičan jer je iz nemoći.
*
Pre toga – čitanje strašne vesti iznova – u nadi da je u pitanju greška.
A onda, tu je spremna spoznaja da je ovo Čistiliste, ove 2020. – postalo Pakao.
Dok smo spavali, preko noći – čini se.
A u suštini samo širom zatvorenih očiju provodimo dane – oguglali.
Otupeli.
Obamrli.
*
Počivaj u miru.
Talentirani neobični lepi čoveče.
Razumem te, ako je to uopšte sada važno.
Znaj.
Saučešće svima kojima se srce pocepalo.
I koji su imali prilike sa stvaraju teatar sa ovim vanrednim umetnikom i da dele svakodnevicu sa njim.
*
I evo me u suboti, razbucana i pretužna.
Sa pitanjem – kakav je bre ovaj svet koji smo kreirali kolektivno kao ljudska vrsta – da li je onakav kakav možda zaista zaslužujemo?
Teško je vreme za sanjare.
Znam to. I osećam.
Jer, da, ja sam hiper-senzibilna.
Sklona veltšmercu.
Moja antena kupi bol i patnju.
I kao takva vapim za invazijom ljubavi na ovu planeti.
Mislim da nam je potreban mir, nežnost, isceljenje, pažnja, saosećanje i ljudskost, za početak.
Ne trebaju nam ni kuće, ni palate, ni nagrade ni jahte niti jedna materijalna stvar – nama treba podsećanje na to šta znači biti čovek i čoveku čovek.
All we need is love, dragi svi.
*
Ljubav – love, a ne lova.
Proklete više te pare za kojima jurimo zaboravljajući na sebe i druge, pa kao hipnotisani više ni ne znamo u čemu je poenta i lepota života, ove igrice u kojoj smo svi skupa.
Kipimo na hladnoj ringli, eto tako stoje stvari, sve u svemu.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram