Prvomajska ulica u Zemunu, juče, kratak razgovor sa prodavačicom, zabeležio moj prijatelj Dragan Stojković: - Kako ste? - Danas je haos od posla! - A sutra, radite? - Radimo! - A u nedelju? - A ne, u nedelju ne radimo! - Pa ne biste trebali da radite ni sutra, za Prvi maj. – E, to je nekad bilo, nema više!

Voljom oba kalendara, i julijanskog i gregorijanskog, i crkvenog i zvaničnog ako vam se tako više sviđa, Praznik rada se ove godine uklještio između Velikog Petka i najradosnijeg hrišćanskog praznika u čast vaskrsnuća Isusa Hrista. Neki bi dodali, da se lepo uklopilo i to što će posle jednog od dva dana u godini kad većina pravoslavaca posti već tradicionalno prvomajsko roštiljanje u prirodi biti neka vrsta treninga za bogatu prazničnu trpezu.

Ako uopšte bude para i za jedno i za drugo, možda baš zbog toga što još jedan Prvi maj dočekujemo uz manje više iste činjenice, kad je reč o poštovanju i vrednovanju svačijeg rada, od onih najprostijih do, videli smo poslednjih dana, i tzv. visokotehnoloških. Obespravljenost zaposlenih, posebno na desetine hiljada onih koji već godinama rade na „određeno vreme“, njihova faktička neorganizovanost, jer su gotovo svi postojeći sindikati produžena ruka ili vlasti ili poslodavaca, obesmišljeno pravo na štrajk i druge vidove klasične borbe za radnička prava, gluvoća medija kad su u pitanju i opšti nepovoljni uslovi i pojedinačna iživljavanja…

Zato nije slučajno što je godinama glavna prvomajska tema – meteorološka prognoza! Ubiše se mediji od brige da kiša ne pokvari roštiljanje, da bi se potom priča oko praznika rada protokolarno smandrljala kratkim vestima o tome gde su promolili nos viđeniji sindikalni antraciti ili šta su tim povodom imali da kažu resorni zvaničnici, ako se kojim čudom nije oglasio i predsednik svega ovoga…

Tako se i Prvi maj našao na svojevrsnoj Golgoti (hebrejski gulgelet, brdo blizu Jerusalima na kojem su se izvršavale kazne i gde je prema Jevanđelju raspet Isus), ali u figurativnom smislu kao velika muka, patnja, stradanje…

Možda će pokušati da opštu muku ublaže poznatim stihovima Đorđa Balaševića: „Pa naspi još jednu, za večite krivce, za balansere, ne boj se, imam ja priličan cug. Naspi još jednu, za umorne livce, za proletere, večeras treća smena vraća tuđi dug! Skoro ce svanuti dan, jos jedan praznik…” Ili već nešto slično. By the way, ne znam da li ste primetili da „panonskog mornara“, sad kad više nije među živima, u programima svih radio stanica ima preko svake mere, obrnuto proporcionalno od godina kad je bio zabranjen, prvenstveno zbog onog „Dno dna“.

A kad neće sami zaposleni, kad za njihov položaj zabole sindikaliste, kad sve to nije tema za medije, teško da će više pažnje privući neki ozbiljniji poduhvati i inicijative da se sagleda stvarni položaj radništva. Tako je, na primer, „Clean Clothes Campaign”, međunarodna inicijativa koja se bavi uslovima rada u tekstilnoj industriji širom sveta, napravila regionalni proračun najniže plate za život (living wage) za zemlje Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. Među ovim zemljama nalazi se i Srbija, u kojoj je zakonom definisana minimalna zarada čak tri puta niža od procenjenog iznosa plate za život.

Plata za život (living wage) je koncept koji polazi od objektivnih troškova života i govori nam koji je to najniži iznos zarade koji bi radnicama i radnicima omogućio elementarno pristojan život. Iako je plata za život ljudsko pravo koje je prepoznato u dokumentima Ujedinjenih nacija i Evropske unije, zarade koje prima većina zaposlenih u ovom delu Evrope mogu se okarakterisati kao sirotinjske. One retko prelaze zakonski definisanu minimalnu zaradu koja je toliko niska da se nalazi daleko ispod granice siromaštva kako je definiše Evropska unija.

Najnovija istraživanja su pokazala da u regionu Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope minimalna zarada u proseku iznosi tek 25 odsto od iznosa plate za život. Istovremeno, velike kompanije koje organizuju proizvodnju u zemljama jeftine radne snage ubiraju enormne profite, čak i u vreme aktuelne pandemije. Oni koriste situaciju u kojoj se nalaze siromašne zemlje Evrope koje se, u pokušaju da privuku strane investicije, međusobno takmiče u snižavanju cene rada i urušavanju radnih prava. Velike kompanije koriste svoju poziciju moći kako bi dalje oslabile položaj sindikata i podigle nivo eksploatacije radne snage.

Što bi rek’o najnoviji dobitnik nagrade za satiričnu knjigu godine, moj prijatelj Ninus Nestorović: “Sve u Srbiji pravimo po evropskom modelu. Samo sirotinju po afričkom!”