Kad god se pomenu protesti zemljoradnika, pa čak i ovi u stilu „jesmo nezadovoljni, ali nismo protiv vlasti“, setim se dramatičnog povratka iz Segedina pre više od tri decenije, gde smo u klasičnoj „turi za kućne potrebe“, prvi i jedini put, bili moja Mira, naš prijatelj Zoran Nikolić „Zozon“, njegov drugar Milanče i ja.
U Mađarskoj su tada salame, kobasice, kačkavalj, kafa, deterdženti i čokolade bili znatno jeftiniji nego u našim prodavnicama, pa nije čudo što je na svim graničnim prelazima bila poprilična gužva. Posebno, kad bi s one strane kontrole bile revnosnije, što se u pregrejanim i prenatrpanim krntijama sa našim tablicima tumačilo kao „osveta za sve one godine, kad smo za njih bili gospoda“.
Posle niza peripetija na granici, vozeći se ka Beogradu, naišli smo na desetak blokada autoputa od strane nezadovoljnih „Miloševićevih seljaka“. Njima navodno nisu odgovarale mere ekonomske politike tadašnjeg saveznog premijera Ante Markovića, čija popularnost je u jednom trenutku ozbiljno ugrozila „lidera sa suncem u kosi“.
Neke od tih busija obišao sam terajući našu „stodva’esosmicu“ po bočnim nasipima, a zbog nekih smo morali da se truckamo nekoliko kilometara po lokalnim letnjim, uglavnom zemljanim, putevima.
Žurili smo kući, jer su tog dana na Svetskom prvenstvu u Italiji igrale reprezentacije Jugoslavije i Zapadne Nemačke, ali nismo ni slutili da ćemo na poslednju i praktično nezaobilazivu blokadu naići baš u Šimanovcima, gde smo tada stanovali.
Zbog toga smo ostavili Miru samu u kolima, a nas trojica smo pešice prevalili oko dva kilometra da bismo u našem stanu gledali televizijski prenos utakmice dve države kojih više nema (bilo 4:1 za „pancere“).
A u poluvremenu, naravno, vesti o „više nego opravdanim protestima seljaka“.
****
BONUS VIDEO: Nova Pazova – protest poljoprivrednika
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar