6
Neka mi bude oprošteno, ali sa daljine od 15.100 kilometara, koliko ima od Melburna do Niš, stičem utisak da se aktuelni protesti u zemlji Srbiji odvijaju na četiri potpuno odvojena fronta.
Vidimo studente, čujemo i opoziciju (već po sebi podeljenu), imamo građane i civilni sektor. A ta podela nam je čvrsta, da se ne lažemo. Takva situacija najviše pogoduje režimu koji niti je mrtav, niti nemoćan, što se pokazalo bezobzirnom demonstracijom “može nam se, ko vas j…” prilikom postavljanja najnovijeg Kaligulinog pulena, ne slučajno baš u Novom Sadu.
* * *
I dok jedni tvrde da je hitno potrebno međusobno povezivanje svih struja protesta, drugi sve glasnije ističu da je „umesto kompromisa kojekakvih sa kojekakvima“ konačno došlo vreme da se na svakom od tih frontova odvoji “žito od kukolja“.
Po njima, mi smo totalno razvaljeno društvo i nemamo više pravo da podržavamo lažnjake i polusvet. Zato je totalni promašaj zagovaranje pukog objedinjavanja takvih opskurnih likova po sistemu „dva loša ubiše Miloša“, jer su nama problem i Мiloš i svi ti loši… Eh, da su samo dvojica…
PROČITAJTE JOŠ:
Takve rasprave dodatno potvrđuju utisak da je rasplet sporan i nesaglediv u sadašnjem stanju stvari, čemu se prilično doprinosi i glupim ograđivanjem od politike i ogađivanjem (kompletne) opozicije. U obe te rabote posebna se gadljivost iskazuje prema izborima kao mogućem rešenju.
Pošto niko nije u međuvremenu izmislio neki sistem bez izbora i politike, ostaje ili da studenti naprave svoj pokret i pokušaju da bez ulaženja u bilo kakva specifična pitanja izađu na izbore uz obećavanje vlade eksperata koja bi u ograničenom roku omogućila normalne izbore (na koje onda, opet, moraju da izađu političke partije). Ili piši propalo, energija će prosto vremenom da ispari u univerzum i ko zna ko će i kako da neki njen deo zahvati i iskoristi.
Opozicija (za koju imam određenu dozu razumevanja), ona pristojna, ipak je mogla do sad da učini veći napor i ukrupni se, koliko god je to moguće, da sklopi nekakav čvršći savez (nalik pobedničkom DOS-u) i tako se spremi za to što neizbežno dolazi (izbori i nekakva kapitalizacija i materijalizacija te ogromne energije).
* * *
Znam da je mnogo slađe podržavati studente. Mladi su, lepi, pametni, nova su energija. Ali pomake ćemo napraviti tek onda kad počnemo da podržavamo Bojanu, Marka, Radeta, Milicu, Lazu… i sve druge lokalne opozicione aktiviste koji se 12 godina širom Srbije bore sa ovim govnjavim režimom.
Opozicija nisu samo ljudi koje gledamo na televiziji, već hiljade lokalnih aktivista iz raznih stranaka koji sve ove godine ne odustaju od borbe uprkos osudi, progonu, batinama, hapšenjima, targetiranju… Studenti su mala maca naspram onoga šta su ti ljudi podneli, a podnose i danas.
Studentski pokret je sjajna kolektivna borba, ali lokalni opozicioni aktivisti su najbolji ljudi među nama, jer su sve ove godine shvatali važnost individualne borbe i nisu dozvolili da budu skuvane žabe, za razliku od svih onih koji se tako skuvani od njih ograđuju. Siguran sam da su svi ti ljudi, samo bez upadljivih stranačkih obeležja, veoma prisutni u aktivnostima na sva tri ostala fronta, kroz podršku studentima, organizaciju građanskih protesta i aktivnost civilnog sektora…
* * *
Nevolja je što većina građana Srbije pod opozicijom podrazumeva samo njen vidljivi vrh, bilo da zaista imaju uvid u njihove aktivnosti, bilo da samo prepričavaju gadosti podguznih režimskih medija.
Ruku na srce, frapantno je da u ova tri meseca eksplozije slobode i kreativnosti takva opozicija nije uspela da smisli nijedan drugi, kreativniji i efikasniji način političke borbe od nadgurivanja sa policijom. I to potvrđuje da je od nedostatka kreativnosti veći problem nedostatak kredibilnosti. Otuda, čak i kad urade nešto smisleno, izostane masovnija podrška građana kao što je, na primer, izostala tokom smislene, opravdane, blagovremene i politički celishodne blokade tužilaštva u Novom Sadu.
Stoga bi, umesto da se ljute na građane što se ne odazivaju njihovim pozivima ili na studente koji se od njihovih akcija eksplicitno ograđuju, ukoliko imaju nameru da se zaista bave politikom napokon morali da počnu sagledavati razloge zbog kojih ne mali broj, možda čak i većina, građana koji su protiv ove vlasti ima latentan problem s njenom opozicijom.
Nemojte, molim vas, sad da mi “objašnjavate” kako je “za smenu vlasti potrebna nekakva opozicija”, jer “nekakvu” imamo već petnaest godina. Za smenu vlasti potreban je ozbiljna, kredibilna, nekompromitovana, politički artikulisana i odgovorna opozicija!
Proces iniciran studentskim protestima neće moći da se okonča bez političke artikulacije. Lično navijam za političko organizovanje samih studenata kroz formiranje političkog pokreta za promene!
Ako se to pak ne desi, pošto je smisao politike u sticanju poverenja i motivisanju na akciju – a ako već imamo opoziciju kojoj niko ne veruje i koja za svoje “akcije” više ne motiviše ni sopstvene članove – onda opozicija mora da se menja ili ćemo kolektivno nastaviti da čekamo se promeni čitavo društvo i blanko oprosti onima koji su nas već toliko puta izdali i izneverili.
Legendarni Milovan Ilić (1938-2005) odjavljivao je svoje emisije “Minimaks” i “Tup, tup” nabrajanjem svih saradnika, takoreći prijatelja, koji su mu mnogo pomogli da i ovo jubilarno izdanje…
Tako i ja, priznajem, da su mi za ovu jubilarnu 1393. objavu na našem portalu mnogo pomogli moji prijatelji, što sa društvenih mreža što iz stvarnog života, Branko Čečen, Marina Piacentini, Veljko Pajović, Vera Šćekić, Nebojša Milenković i Nemanja Arađanski Rajkov. Oni će već znati koji su redovi njihovi, a šta sam ja malčice dopumpao!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
