Piše Ivan Mrđen: Sve dolazi na naplatu

To što neko zlo ignorišemo nikako ne znači da ono ne postoji. Zato sam veoma zabrinut, pretpostavljam kao i svi dobronamerni i za budućnost iskreno zabrinuti ljudi. Tu našu zajedničku brigu kolega Branko Čečen sažeo je u jednu stajnbekovsku rečenicu:

“Brinem zbog agresivnog terora koji ispod površine propagande provodi kriminalni režim, zbog zapanjujućeg odsustva svesti o veličini ovog procesa kod većeg dela opozicije, zbog onoga što znam o podzemlju režima i njegovom kapacitetu za zlo, zbog dece na fakultetima i u srednjim školama, njihovih profesora u režimskoj mašini za mlevenje ljudi, zbog mentalnog stanja Aleksandra Vučića, zbog ljudi koji ga prate i tonu sa njim sve dublje, zbog boraca za prava i demokratiju na nišanu službi i njenih nasilnika, zbog nove uloge SAD koje idu ka podeli sveta na interesne zone u čemu mi nikada ne prođemo dobro, brinem se što za tog istog Vučića nema izlaza i što je razjaren i još uvek ponešto moćan, za naše jedinstvo u protestu…”

* * *

“Ovi neće bez ozbiljne borbe predati vlast, tačnije mogućnost da i dalje uzimaju narodni novac lopatama i bezgranično se bogate. Odavno bi upotrebili i oružje i kompletan aparat sile, kad ne bi znali da tog časa ne bi protiv sebe okrenuli čitav Zapad, kolikogod da je taj Zapad sad slab i nezainteresovan, pa čak i blagonaklon. Moramo da budemo svesni da će biti brutalni, i moramo da budemo svesni da moramo da uzvratimo i da ne smemo da uzmaknemo”, upozorava kolega Nebojša Vučinić.

Zato, po njegovim rečima, ako protest iz bilo kog razloga stane, ili iz bilo kog razloga ostane samo na buntu studenata i srednjoškolaca kojima ostali uplakano tapšu i mašu, a ne rade ništa u svojoj branši i kao branše u celini, možemo očekivati samo “brutalnu, nezamislivu, sveobuhvatnu i temeljnu osvetu”. Svetiće se, i to će biti kraj!

* * *

O strahu da će aktuelni protesti vremenom posustati, sve se vratiti u “normalu” i da će naprednjačka kamarila nastaviti sa bezobalnom, neukom, banditskom i bahatom vladavinom, te da će se obračunati sa svima onima koji su prepoznatljivi “buntovnici”, nešto drukčiji stav izneo je književnik Gojko Božović, jedan od pokretača “Proglasa”:

“Mislim da to ipak nije moguće! Pređena je tačka posle koje više ništa nije isto ni za društvo ni za režim. Ljudi se plaše dok ne vide mogućnost promene. Kad je osete, onda više ne pristaju na strah i nepravdu, ucene i nasilje.”

Dugo je, prema njegovim rečima, bilo vidljivo da Srbija vri od nezadovoljstva. Ko je hteo, mogao je to da vidi u velikim i u malim mestima, i među mladima, i među sredovečnima, i među starijima. Na naplatu su došla sva nepočinstva naprednjačkog režima. Dugo je sve to i trajalo jer nije bilo prave političke artikulacije u otporu režimu. Ekonomska kriza je sve dublja, socijalne nejednakosti sve izraženije, a korupcija je postala običajno pravo naprednjačke buržoazije.

Režim je pre četiri-pet godina ušao u fazu dekadencije. Do tada su se stvari, makar i nevešto, prikrivale, ali se od tada sve pokazuje: nova bogatstva, nova moć, novi status, stara bahatost. To je krunilo režim koji je u poslednjih godinu dana nekoliko puta udario u zid. Stvarnost se pobunila protiv propagande na kojoj počiva ova vlast.

* * *

“Nijedna vojska na svetu ne može da se suprotstaviti snazi ideje čije je vreme došlo”, govorio je savremenik najuzbudljivijeg veka u istoriji Francuske, književnik Viktor Igo (1802-1885).

Ne znam da li ovo vide i pristalice predsednika svega i svačega i njegovi “članovi biblioteke”, kako ih naziva Vesna Laudanović. Promene, pre svega sistema, nisu moguće bez tektonskih potresa na toj strani političke i društvene stvarnosti…

Ima među njima i onih nesporno pokvarenih, ali i dovoljno obrazovanih da shvate šta se dešava sa “nenedaležnom institucijom”.

“Ne znam da li su uočili razmere opasnosti po sve, i njih same među svima u Srbiji, da li su se u sebi lecnuli na ‘svetski bestseler’ i ‘planetarnu pobedu nad svim obojenim revolucijama sveta’, da li su se i oni uplašili za sebe shvativši da ih predvodi, brani, raspoređuje po svom ličnom ratištu čovek upitnog zdravlja koji je pred svima doživeo šub u Sremskoj Mitrovici, da ih uvlači u svoj mrak”, upitala je moja prijateljica, ne slučajno iz sretenjske prestonice Srbije.

(Šub – veoma visok stadijum psihoze, koju karakteriše izobličen, izvitoperen doživljaj realnosti.)

“Da li su u sebi počeli da se preračunavaju, razmišljaju o izlaznim varijantama, utokama i bukvalnim bekstvima, da li su počeli nakon ‘šefovog’ napada u Mitrovici da se medusobno zgledaju u nadolazećoj panici, da misle i prave šeme za iznošenje plena preko granice… Da li su videli da je pređena granica zdravlja dučea, da se dešava mentalni raspad njihovog lažnog boga, da iz pukotina tog raspada huči nistavilo i neljudski poklič i poziv na osvetu prema svima koji ne misle kao on?! Mozda i prema njima!”

* * *

Nema tu više pravila. Nijedno očekivanje ne nosi tačnu procenu verovatnoće za ovo i ono. Iskustvo ništa ne znači pred disociranim umom koga je raspao pritisak sopstvene paranoje veličine. Veličine koju su studenti uvredili kvalifikacijom nenadleznosti i inicirali manifestnu bolest.

“Ako želiš da osvojiš narod, stvori zamišljenog neprijatelja koji izgleda opasniji od tebe, pa onda budi njihov spasilac”, govorio je američki filozof i profesor Noam Čomski. On polako gubi sposobnost da govori i piše sa 95 godina, ali neka njegova razmišljanja kao da su zasnovana na aktuelnim događajima u zemlji Srbiji:

“Ne postoji siromašna zemlja. Postoji samo jedan propali sistem u upravljanju resursima! Niko vam neće staviti istinu u um, to je nešto što sami morate da otkrijete. Prava se ne daju, ona se uzimaju silom!”