Piše Ivan Mrđen: Da sam juče bio u Beogradu...

Koja se u međuvremenu iz statističkih popisa i prebrojavanja preselila u „ono malo duše“ što nas povezuje, ponekad kao nostalgija, ponekad kao lakmus za prepoznavanje, ponekad kao stav da nije baš sve razoreno i uništeno.

O tome je, pretpostavljam, reč u knjizi gospodina Ivanovića, koji već godinama živi i radi u Londonu... Na to nas upućuje i njen podnaslov - „Vreme radosti, vreme preispitivanja, vreme sećanja“.

* * *

Najvažniji razlog za odlazak na ovaj događaj, koji samo na prvi pogled nema mnogo veze sa aktuelnim zbivanjima u zemlji Srbiji, leži u mom apsolutnom poverenju u izdavačku kuću „Most Art Jugoslavija“ i njenog osnivača, direktora i glavnog urednika Dragana Stojkovića. Koga u njegovom Zemunu baš niko ne zove „Piksi“, baš kao ni u njegovom rodnom Sarajevu, baš kao ni u mnogim gradovima i varošima „od Vardara pa do Triglava“...

Kad je pre osam godina prvi put objavio knjigu istoričara, publiciste i pisca iz Mostara Dragana Markovine pod naslovom „Jugoslavenstvo poslije svega“, Stojković je bio svestan da četvrt veka posle njenog raspada “govoriti o Jugoslaviji i jugoslovenstvu kao takvom, u gotovo svim društvima na postjugoslovenskom prostoru, izlaže autora i izadavača značajnom riziku od izolacija, preko prećutkivanja, do otvorenih napada”.

Kako je ovde reč o društvima utemeljenim na klerikalnom etnonacionalizmu i nespremnim na istinsko suočavanje s posledicama vlastitog delova­nja, o jugoslovenstvu je i dalje uputno čutati. Ćutanje nikoga ne provo­cira i ne nameće poređenja.

Posebno ona da su u tom istorijski kratkom vremenu jugoslovenski narodi do maksimuma razvili svoje intelektualne, tehnološke i naučne kapacitete, te se logično postavlja pitanje kakvog smisla ima zatvarati se unutar državnih granica i ignorisati činjenicu da je ovde egzistirao i egzistira jedinstven kulturni prostor, s jezikom koji svi razumeju. Na to niko od onih koji podržavaju sadašnje stanje ne može da ponudi suvisli odgovor.

Na takva razmišljanja, siguran sam, upućuje i Ivanovićeva knjiga…

* * *

Drugi obavezujući motiv za odlazak u prostorije Istituta za digitalnu komunikaciju u Knićaninovoj ulici, bila bi ne mala uzbuna u mojoj duši kad sam video fotografiju na naslovnoj strani.

Pomislio sam na davnu školsku 1958/59 godinu, staru školu “Đorđe Krstić” u Radničkoj ulici na sirotinjskom delu Čukarice, na moje treće dva, sa strane učitelj Lazarević… Ne sećam se slike, ali toliko jako prepoznajem likove, čak sam ubeđen da sam tu i ja, onaj momčić sa loptom, prvi zdesna u gornjem redu…
Pa onda redom, Zoran Smartek, Branko Tesla, Dragan Vlašić, Fari Kalušević, Milena Vorkapić, Ema Hadžović, Svetlana Kitanović… Kao “dokaz” delim sliku koju imam, istina godinu dana kasnije, sada kao četvrto jedan kod čuvene učiteljice Danice Grujić…

Pišem Ivanoviću, zovem Stojkovića, pokazujem sliku čerki Mileni i zetu Kameronu, pričam o toj školi bez kabineta i učila, ali sa nastavnicima koji su nam podarili i vreme radosti, i vreme preispitivanja da sad imamo sećanja i mnogo više nego što se stvarno dogodilo…

Na kraju sam ipak saznao da je na slici Ivanovićev razred iz škole u Donjem Šepku sa zvorničke strane Drine, te da su “moji drugovi” uglavnom mališani iz Gornjeg Šepka.

“Sva su deca u tim godinama slična”, pokušao je da me "uteši" Dragan, uz napomenu da će na promociji pomenuti ovu moju zabunu. Ja opet mislim da je i to, na neki način, bila Jugoslavija, sva je sirotinja bila slična, ali je u svim tim dečjim pogledima bilo i neke iste nade, i neke iste vere u bolju budućnost…

* * *

Da sam juče, u utorak 25. februara, bio u Beogradu, verovatno bih se oko podneva pridružio ćerki Maji i unuci Dunji na protestu podrške prosvetnim radnicima. Ako ništa drugo zbog transparenta naše mezimice: „Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora“.

Ona će, by the way, baš sutra (četvrtak, 27. februar) napuniti trinaest godina. Pristiže izgleda generacija koja o boljoj budućnosti neće samo da sanja, već hoće da se za nju i bori...
A onda ni neka nova verzija zajedništva na ovim prostorima nije nemoguća...

**********************************