Kad god se budemo porodično prisećali svega što nam se događalo u četvrtak 24. novembra do jutra narednog dana, najmanje će biti važna prva utakmica najboljih fudbalera Srbije na Mundijalu u Kataru. I to ne zbog onih nula prema dva protiv razigranih Brazilaca...
Što bi rek’o Nebojša Đukić, autor LGND programa za zdrav život, nije slučajno što Dance smatraju najsrećnijim ljudima na planeti, jer oni, generalno gledano, imaju niži nivo očekivanja od života i sreću pronalaze u onome što realno imaju ili rade. To će teško moći da shvate mnogobrojni uspaljenici kojima je Ričarlidson potopio sve lađe, prvenstveno zato što su bile pretovarene nerealnim očekivanjima.
Ko je samo navijački gledao preksinoćni meč na Lusail Ikoniku, taj nije ništa video, odnosno uvek će biti na gubitku. Pokušavali smo veći deo prepodneva, dok smo čekali polazak ka aerodromu, da takvu vizuru približimo Mirinim i mojim unucima Petru i Filipu, koji, by the way, u Dubaiju treniraju i igraju fudbal četiri puta nedeljno.
Njima je isprva bio „blam“ da nose skupo plaćene dresove reprezentacije Srbije, imali su primedbu i na veličinu srpske zastave, pa su strahovali od bliskih susreta sa brazilskim navijačima… Tek na licu mesta, posebno zbog drame jer se naša ekspedicija uputila i stigla na pogrešan aerodrom, osetili su i razumeli svu vrednost ne samo fudbalskog spektakla, već i činjenice da imaju tu privilegiju da tome prisustvuju i aktivno učestvuju. A onda im više ništa nije bilo strano…
Sad naši momci jedva čekaju ponedeljak i novo putovanje u Dohu, gde će videti remek delo svetske arhitekture stadion Al Janoub, koji izdaleka podseća na jedra starih brodova. I uopšte ne pričaju o utakmici…