Piše Ivan Mrđen: Mašina za ispiranje mozga i pranje biografija

"Da li vi, koji ovde sad perete sve ono što je prethodilo bombardovanju, svi ratovi, ubistva, mučenja, progoni samo zato što se ljudi drugačije zovu ili su druge nacije i vere, i pljujete zdušno NATO, znate da ni jedan Srbin ne bi ostao na Kosovu i Metohiji da nije bilo njih? Da li znate da u Kopnenu zonu bezbednosti na jugu srpska vojska i policija nikad ne bi ušli da nije bilo njih? Da li znate da vojna baza kod Bujananovca ne bi postojala da nije bilo njih?

I dok vas Vučić laže i maže, kao i sinoć u Vranju, da li znate da Vojska Srbije izvodi godinama zajedničke vežbe sa jedinicama iz SAD i državama koje su u NATO? Da li znate šta je ‘Platinasti vuk’? Da li znate da je iz Leskovca na Kosovo poslato više od 12.000 ljudi dok su se on i Toma useljavali u nove stanove a Vulin pevao po mostovima, dok su ljudi ginuli na Kosmetu? Da li svi vi znate da ima još ljudi koji se odlično sećaju šta je i kako bilo, ako se vi pravite da je bilo drugačije? I sad nam pričaju izmišljotine preko njihovih medija. I iznose rođendanske torte na godišnjicu početka bombardovanja, u kome su neki roditelji ostali bez dece. Ovi isti su i tad bili na vlasti, sećate se? I nisu oni išli da ginu već su slali vaše najmilije. Sramota je ako ste to zaboravili…”

Priznajem, nisam znao šta je “Platinasti vuk”, a onda sam pročitao da je to multinacionalna taktička vežba, koju od 2014. godine organizuje Vojska Srbije uz podršku Evropske komande Oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država. Na vežbi je prošlog juna učestvovalo više od 700 pripadnika Vojske Srbije i oružanih snaga Azerbejdžana, Bosne i Hercegovine, Grčke, Italije, Mađarske, Rumunije, Severne Makedonije, SAD, Crne Gore i UK Velike Britanije i Severne Irske.

Zato sam u komentaru ispod gorepomenute objave napisao: “Bravo Ljiljo, nisam ovih dana u Srbiji, a i da jesam ne bih gledao svo to smeće što se naziva ‘informativnim programom’. Ali znam da se to već godinama radi, da jednostavno sve počinje 24. martom 1999. a sve pre toga se jednostavno prećutkuje.”

* * *

Možda najbolju potvrdu ovog nakaradnog obeležavanja jednog od najzanačjnijih datuma u našoj novijoj istoriji (mada ih samo u martu imamo napretek) i daljeg zagađivanja medijske sfere dao je politikolog Naim Leo Beširi*, izvršni direktor Instituta za evropske poslove u Beogradu:

“Zemlja u kojoj osuđeni ratni zločinac gostuje na RTS-u na dan početka bombardovanja, a čiji je uzrok i on, nema mnogo čemu da se nada. Nikola Šainović je pravosnažno osuđen pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u predmetu broj IT-05-87-A (Žalbeno veće, presuda od 23. januara 2014).

Sud je utvrdio da je bio deo zajedničkog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio prisilno i trajno uklanjanje većine kosovskih Albanaca sa Kosova tokom 1999. godine. Kao visoki državni funkcioner i politički koordinator između vojske, policije i državnog vrha, imao je značajnu ulogu u planiranju i sprovođenju kampanje nasilja nad civilnim stanovništvom.

Proglašen je krivim za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja, uključujući deportaciju, prisilno premeštanje, progon (koji je obuhvatao ubistva i druga nehumana dela).

Žalbeno veće je potvrdilo njegovu odgovornost za učešće u tim zločinima, ali je kaznu smanjilo sa 22 na 18 godina zatvora, uz obrazloženje delimičnog preinačenja pravne kvalifikacije u pojedinim tačkama, ali bez menjanja ključnog zaključka o njegovoj krivici i ulozi u zločinima.

U zatvoru u Švedskoj, proveo je samo 12 godina, danas seiri na televiziji s nacionalnom frekvencijom koju mi svi plaćamo. Sramota!”

* * *

(Sramota, dodajem i ja, odavde iz Melburna. Sa tom konstatacijom bih mogao da završim ovaj tekst, jer me ionako neki prijatelji opominju da su mi objave predugačke i da ne stignu da ih pročitaju uz jutarnju kaficu.)

Ali, kad sam se već upustio u ovu temu smatram neophodnim da prenesem i delove teksta koji je Naim Leo Beširi objavio prošle godine, neposredno uoči 24. marta:

“Spavamo još večeras, a onda kreće licitacija broja žrtava NATO bombardovanja, praćeno lažima, manipulacijom i propagandom bez kritičkog osvrta na uzroke i posledice zločinačke politike Slobodana Miloševića i kompanije. U zavisnosti od toga šta budete čitali, slušali i gledali, brojke će se kretati od hiljadu do 5.000 ubijenih tokom 78 dana bombardovanja i to bez i jednog izvora informacija.

Za istinu ćete se pomučiti. U malom broju medija naći ćete pomen baze podataka gde su imenom, prezimenom, imenom roditelja, godištima rođenja, statusom (vojnik/civil), mestom i datumom stradanja popisane sve žrtve: 754 ljudi s svojim sudbinama i poreklom.

Fond za humanitarno pravo objavio je 2014. godine “Kosovsku knjigu pamćenja 1988-2000”, svedočanstvo vremena zla u kome se nalazi i poimenični popis žrtava koje su stradale od posledica NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.

Prema ovom popisu, u NATO napadima život je izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Među civilima je 207 srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 civila Albanaca, 14 Romskih civila i 14 drugih nacionalnosti. Ukupno je stradalo 274 pripadnika VJ/MUP, kao i 26 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Na teritoriji Srbije stradalo je 260 ljudi, u Crnoj Gori 10, a 484 na Kosovu. Među poginulim pripadnicima VJ/MUP-a 108 je bilo mlađe od 25 godina – većinom su to bili vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka.

U Srbiji je najviše civila poginulo u Surdulici (29 žrtava u dva napada); 16 radnika RTS-a u Beogradu; 19 civila u Nišu (u nekoliko napada); 15 u Aleksincu (ukupno); 15 u Grdeličkoj klisuri, kada je NATO pogodio voz u kretanju, uključujući i tri NN žrtve.

Među žrtvama NATO napada na Kosovu je 77 albanskih civila koji su poginuli u Koriši, kada je NATO gađao bivši vojni objekat u kojem su se, po naredbi srpskih snaga, zadržali tokom noći na putu prema Albaniji; 64 Albanaca, stradalih u Bistražinu dok su, po naredbi srpskih snaga, u koloni išli prema Albaniji; i 29 Albanaca, 7 Srbina i 6 pripadnika VJ koji su stradali na mostu u selu Lužane, dok su autobusom putovali za Prištinu.

Prema podacima FHP i FHP Kosovo, u periodu od 20. marta do 14. juna 1999. godine, srpske snage su pod parolom „odbrana srpske teritorije od NATO agresije i šiptarskih terorista“ ubile 6.901 Albanca koji nisu učestvovali u neprijateljstvima. U istom periodu, pripadnici OVK su ubili 328 srpskih civila i 136 Roma i drugih nealbanaca koji nisu učestvovali u oružanom sukobu.

U sukobima između VJ/MUP-a i OVK poginulo je 1.204 pripadnika OVK i 559 pripadnika VJ i MUP-a Srbije.

Podaci nedvosmisleno pokazuju da je vođstvo Republike Srbije na napade NATO odgovorilo teškom i masovnom odmazdom nad albanskim civilnim stanovništvom, koja se manifestovala proterivanjem, ubijanjem civila i spaljivanjem sela i kuća.”

* * *

Beširi je u tom tekstu preneo još čitav niz pouzdanih podataka, koje vredi ponavljati upravo zbog centrifuge koja je već godinama uključena za kolektivno ispiranje mozga i pranje pojedinačnih biografija. Te surove brojke možete videti na:

https://www.hlc-rdc.org/db/nato/index.html

* Naim Leo Beširi rođen je u Kragujevcu, 7. jula 1987. godine. Nekadašnje prezime njegove porodice je Beširević, ali je izgubilo „ić” tokom pokušaja albanizacije Goranaca od strane komunista 1956. godine na Kosovu i Metohiji. Njegova porodica je poreklom iz sela Orčuša, kod Dragaša.

Završio je Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Dobitnik je mnogih stranih stipendija i usavršavao se u Oslu, Brižu i u Nansen mirovnoj akademiji u Lilehameru. Karijeru je započeo u Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji. Bio je zaposlen u misiji Oebsa u Srbiji, Agenciji za borbu protiv korupcije, i trenutno je izvršni direktor Instituta za evropske poslove.

Zbog svojih političkih stavova u medijima, kao i na društvenim mrežama, često je dobijao pretnje. Autor je državne strategije za mlade, zbog čega je kritikovan na nacionalnim medijima i portalima, i označen kao „NATO lobista”.