Evo, priznajem da ne znam odgovor na pitanje, kada će sve da bude "k'o pre"? Da, mislim na sportska takmičenja, odnosno na igranje utakmica uz prisustvo publike na tribinama. A, da budem iskren, ubeđen sam da neko zna odgovor i da nas, poput najvećih pokvarenjaka, drži u neizvesnosti. Ako je tako, onda se nameće pitanje, zašto to rade?

Jedan od razloga može da bude demonstracija moći, uz poslovičnu kupovina vremena, dok ne bude rešeno nešto planetarno bitnije od sporta. Zvanični mediji su se držali zvanične politike i tu nije bilo mesta diskusiji. Po društvenim mrežama, u poslednjih šest-sedam meseci, nailazili smo na svakojake pretpostavke, ali je interesantnije od nabrajanja „ludih“ teorija, izdvojiti činjenicu da je u svim nagađanjima bilo nečeg zajedničkog. Najpre, pomisao da ništa nije slučajno, te da je ideja o dugoročnoj održivosti opcije praznih tribina glupa i besmislena.

Ajde, neka za početak, svačije mišljenje na ovu temu bar bude dostupno, a na istinu ćemo morati da čekamo. Povod, za osvrt na čin „evakuacije“ gledalaca sa tribina, nije puka kritika tog postupka, nego nečega što je usledilo i bojazan da to što dolazi nije direktna posledica uticaja virusa, baš kao što nije predviđeno da bude urađeno sportu „za ljubav“.

Sve je krenulo, kao šaljiva reakcija „vickastijih“ ljubitelja sporta, koji su najpre predlagali, a ponegde i ostvarili svoju zamisao. Učinilo im se, fore radi, da bi umesto publike i navijača na tribinama, klubovi mogli da postave kartonske makete, kako bi igrači imali utisak da ih neko gleda. Da nije domišljatost u pitanju i čista zajebancija, ova „inovacija“ bi, da je ponuđena kao ozbiljan projekat, bila dočekana kao budalaština.

E, onda su se kao po komandi, pojavili „lešinari“, kojima svaka besmislica biva podstrek za manipulaciju i mogućnost da na tome zarade. I, šta su smislili majstori za ubeđivanje da je falsifikat, samo lepo upakovan, gotovo bolji od originala? Zloupotrebljavajući želju naroda da prati utakmice i da u njima uživa na način koji je prirodan, servirali su surogat verziju i počeli da je nameću, baš bezobrazno. Namnožili su se ponuđači, sastavili „menije“ i kao na pijaci, reklamirali pogodnosti simulacija i sopstvenih kreacija na temu: „Ma, tribine su pune“. To, što suštinski nisu, ko te pita?

Takmičenje, na osnovu kriterijuma što kvalitetnijeg „lažnjaka“, počelo je i dobili smo priliku da biramo svašta. Veštačku buku, posebne pokliče, omiljene pesmice, makete navijača… grupno ili pojedinačno. Setili su se „snalažljivi“, da to nazovi prisustvo na tribinama naplate tako, što bi na fotografijama bio onaj ili oni koji izdvoje sredstva. I, da ne zaboravim! U ponudi dizajnera, sve te „fotke“ najvatrenijih, pratio bi i modno-medicinski trend nošenja maski. Za ovo poslednje, nisam znao, da li da plačem ili da se smejem?

Džabe dopisi i uljudne molbe korektnijih navijačkih grupa da ih ne potcenjuju. Oni nervozniji već upozoravaju da ih ne provociraju time što im od utakmica prave video igrice, a publiku tretiraju kao bezdušnu grafičku animaciju. Badava pristojne kritike sportista i trenera da ne skrnave suštinu jednog sportskog događaja, a to su prirodna ambijentalna struktura i atmosfera. Nažalost, „simulatori“ dobijaju prve bitke. Ponašaju se kao lopov koga nisu zvanično optužili i koji „na kašičicu“ vraća ukradeno, predstavljajući se još i kao dobrotvor.

Jedino, što pouzdano znam, jeste činjenica da sport, bar onaj takmičarski, ne može bez publike. Verujem da je to jasno svima, osim onima koji ne mogu „da dobace“ do tog načina razmišljanja, ili onima koji namerno ne žele da shvate. Ovima, koji ne znaju, jer im noga nije kročila na tribine dok je neka utakmica bila u toku, još se i može oprostiti, a ovima koji svesno „miniraju žurku“, šta da kažem…?

Igrači mnogih sportova, jasno su stavili do znanja da ih efekat nasnimljene i namenski montirane buke jeste fascinirao, ali samo na početku. Kad su se naslušali „hitova“, a znajući da je sve to farsa, došlo je do zasićenja, te su počeli da negoduju. Draža im je škripa patika, ili razgovetna rasprava sa sudijama, međusobno dovikivanje igrača ili glas trenera, pa makar sve to bilo prazno i dosadno.

Za gledaoce ispred nekog monitora, ova priča „ne pije vodu“. Oni zahtevaju utisak, ne ulazeći u to, kako im je „dostavljen“ i obezbeđen. Hoće da im pružite osećaj da je tamo negde, gde njihovi ljubimci igraju, sve onako kako je bilo pre. Da čuju, kako neko urla u „pravom trenutku“, da kao gledalac ima informaciju iz prve ruke, da vidi sve iz svakog ugla. E, od takvih se zarađuje novac i čini se da je za njih i pravljena SUROGAT opcija. Nadam se samo da prodavci „m…a za bubrege“, neće dobiti ovaj rat, jer bi sportska takmičenja izgubila dušu.