Podeli:
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Kao i sa drugim stvarima, malo ko je uopšte čuo za, možda, najbolji bend u Srbiji. Momci dolaze iz Bora, sviraju od 1988, i pod imenom Goribor liju poeziju. Kada me pitaju za programske ciljeve pokreta Za sve moje ljude, obično im kažem da poslušaju ovu pesmu. Ne propustite ni Jureći ljubav, Dugo nisam bio tu. Ma, ne propustite Goribor.

Više se ne bojim ni života ni smrti, samo bih pre nego što odem da neke lepe stvari za sobom ostavim, kad zaklopim umorne oči na ovu ljudsku tugu zaboravim. Ono što će uvek da me tišti, što znam da sve bolje moglo je. Normalnom čoveku malo potrebno je.

Ali ne, ne, ne, neko je rešio da otme sve, da i za to malo pogineš, da te kao šraf u ludilo zavrte, iz dana u dan, kost po kost, iz dana u dan, kost po kost…

I, čega se više plašite, života ili smrti? Rekao bih života. Posmatram ljude već dugo. Imam utisak da uopšte ne razmišljaju o svojoj konačnosti. Kao da nisu svesni da nikada više na ovoj planeti neće da se ponove, takvi kakvi su, niti likom niti svojom suštinom. I pristaju na kompromise. Pristaju da gube. Svoju slobodu, svoju sreću, svoj ponos. Čuvajući ništa. Jer im ništa nije preostalo. To što je preostalo niti je čovek, niti je život. I rešiš da ustaneš. Da stvari nazoveš pravim imenom. Da probaš da probudiš zombije oko sebe. Da ih protreseš i vikneš im u uvo, KAKO NE VIDIŠ šta ti rade?

Ne bojte se života. Život je divna stvar. Kada možeš da gledaš nebo i uživaš u oblacima. Kada možeš da zagrliš onoga koga voliš i osetiš kako se topiš, kako želiš da se sjedinite u jedno biće. Kada uživaš u mirisu svoga deteta. U njegovim trapavim koracima. Ili spoznaji da te je to dete već prevazišlo. Ne maštamo o Marbelji, kilogramima kokaina, kurvama, maloletnicama. To ostavljamo vama, bolidima. Mi smo normalni ljudi, napravljeni od normalnih roditelja. Znamo šta je prava sreća. I cenimo je. Iako ste nam je oteli, seme vam se zatrlo.

Kunem? Ma to je najmanje šta bih vam uradio. Za momke izginule i osakaćene po gudurama tuđih fantazija. Za nemaštinu iz koje smo iskakali kao zveri, otimajući jedni drugima oglodale kosti. Za nesreću, za suzu, za jauk svakoga čoveka koji je osetio vašu viziju. Vas, nevinih ratnohuškača, lopuža, prevaranata, žderača tuđih života. Zato što nikada niste znali kada je dosta. Zato što se i sada sa puta vraćate sa penkalom, ceduljicom i ključem. Pristavši na mnogo više od onog ultimatuma koji je uveo šumadijskog seljaka u svetski rat. Izdajnici beščasni. Zaslužujete da se zakonom zabrani spominjanje vašeg imena narednih hiljadu godina. Zaborav će vam biti kazna.

Krivi ste što smo poneli žig zveri mnogo pre nego što je mikročip izmišljen. Teoretičari, ne boj te se vakcina. I vaši praunuci su obeleženi. Farbom koja se ne skida lako. A nekada su se austrijski zarobljenici žalili u Nišu što ne mogu da sviraju na klaviru. Nismo ih komadali, uprkos Mačvi, Valjevu, Ljigu… Nekada smo bili narod kome neprijatelj podiže obležje. Jedini spomenik braniocima Beograda su podigli Nemci, eno ga još uvek na Košutnjaku. Možda će se bolje videti kada investitori pokidaju i poslednje stablo.

Ne bojte se života. Što bi rekao major Dragutin Gavrilović, Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše. Oni više ne postoje. Zato se više ja ne bojim života i živim ga punim plućima. Rođen sam kao slobodan čovek i na nogama, kao slobodan ću i umreti. I znam da mnogo slobodnih ljudi živi u mojoj porobljenoj Srbiji i tražim ih. To je pokret. To je ideja. Da jednom za svagda ljude sa fabričkom greškom maknemo i damo ovom društvu mogućnost da udahne punim plućima.

Neko me jednom pitao kako bih to uradio? Jednim prostim potezom. Odete u Univerzitetsku čitaonicu u Bulevaru i premestite tu decu u Skupštinu. A one što u njoj trenutno bitišu po specijalnom programu rasterate govnjivom metlom. Dosta je, bre, bilo, majku vam bezobraznu. Ne gajimo mi decu za vaš zoološki vrt.

I kada krenete ovim putem prestanete da se plašite i smrti. Jer taj put je lek protiv njene najgore forme, protiv zaborava. Da ne doživim da me dete pita, Tata šta si ti uradio… Radio sam najbolje što sam znao. Ustao sam i rekao DOSTA JE. Nisam se krio u rupi. Nisam bežao od borbe. I dalje sam hodam ovim ulicama. I uvek ću. Ako mora gorila da trčkara za mnom, negde sam izgubio nit.

Više se ne bojim ni života ni smrti. Osećate li taj povetarac? Taj dah slobode koji najavljuje oluju? Verujte da ga oni jako lepo osećaju. I da se boje. Da im je jedno oko uvek otvoreno. Jer znaju šta se sprema. Šta će biti. Istorijska neminovnost urušavanja zla i procvat slobode. Koju ovoga puta nećemo da delegiramo podjednako gladnima i bezobraznima. Lopužama. Nego ćemo da je čuvamo, gajimo i uživamo u njoj. Daćemo je dobroj deci iz našega kraja da je čuvaju. Ako se pokvare, vraćamo ih mami i tati, neka reše to.

Više se ne bojim ni života ni smrti…

Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Navedeni računi se vode na mene. Sav prikupljen novac će biti upućen Aleksandru Obradoviću, otpuštenim niškim žandarmima i dvema profesorkama iz Bele Crkve. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu samo jednu grešku napravili – bili su časni.

Raiffeisen banka AD

Dinarski 265000000576857940

Devizni RS35265044000005631664

EUR SWIFT/BIC. RZBAATWW
USD SWIFT/BIC. RZBAATWW

Komentari

Vaš komentar